VJESNIK 18. (ZAGREB, 1916.)
Strana - SVESKA 2. - 97
podići katoličke škole u narodu te mu car u ime zahvalnosti izda 22. marta 1652. diplomu, kojom ga potvrdjuje za arhimandrita lepavinskog. Odnošaj izmegju vladike Save i arhimandrita Kordića se zaoštrio u tolikoj meri, da je vladika Sava izopćio Kordića iz pravoslavne crkve. Kordić sada predje u drugu krajnost. Sa novcem, pokupljenim od naroda radi podizanja škola uputi se on na putovanje. Preko Poljačke, Moldavske, Vlaške, Erdelja i Banata dodje u Beograd, a odavde kroz Srbiju ode krajem 1655. u Peć, gde je u to doba bio srpskim patrijarhom Gavrilo. U Peći je Kordić u svojstvu jeromonaha služio neko vreme službu božju u velikoj crkvi patrijaršijskoj. Na patrijarha načini Kordić povoljan utisak te ovaj skine s njega anatemu, bačenu od vladike Save i pismom od 15. decembra 1655. objavi vladiki Savi, lepavinskom igumanu Visarijonu, svima vojvodama i ostalom pravoslavnom narodu, da Kordića postavlja za arhimandrita lepavinskog. Vrativši se natrag u Lepavinu, nastavio je Kordić posao oko osiguranja lepavinskog poseda i isposlovao je, da je car Ferdinand III. 31. oktobra 1656. potvrdio manastiru posed Branske i Sesvećana. Da bi tim sigurnije mogao na dvoru bečkom operirati, zaplivao je Kordić starom strujom: prihvatio je posle povratka iz Peći ponovo uniju. U to umre nasilnom smrću pećski patrijarh Gavrilo i naslednik njegov Maksim posije u Slavoniju egzarha Silvestra. Ovaj poseti najpre Marču, gde mu saopštiše kalugjeri ponašanje Kordićevo. Kad Silvestar dodje u Lepavinu, dočeka ga Kordić nepristojno, na što ga Silvestar istuče štapom i vrativši se u Peć dojavi patrijarhu Maksimu, kako se Kordić ponašao. Patrijarh uputi sada jedno pismo vretanjskom vladiki Savi i u pismu ekskomunicira i prokune Kordića. Pod uticajem Kordićevim približili su se i ostali lepavinski kalugjeri biskupu Petretiću. Naročito se pri ovome isticao spomenuti kalugjer Spiridon Kresojević. Prilikom jednog boravka njegova u Zagrebu izrazi se Petretić, da nije zadovoljan sa kalugjerima lepavinskim, na što ovi, na čelu sa igumanom Visarijonom, uprave 8. juna 1658. pismo Petretiću i izjave, da su oni pokorni ocu papi, da se smatraju katolicima i da za patrijarha carigradskog ne mare, jer je patrijarh Grk, a oni su Srbi. Naskoro posle toga, 13. avgusta 1658., zamole lepavinski kalugjeri Petretića, da ih preporuči kancelaru ugarskom, jer oni šalju Kordića u Beč novom caru Leopoldu I. sa molbom, da odredi njihovom manastiru potporu, koju je davao njegov predhodnik Ferdinand III. Na dvoru austrijskom pokrene Kordić iznova pitanje o posedu svih onih sela, čije je uživanje car Ferdinand 1652. odobrio Lepavini, ali je izvršenje carevog .naloga osujetio ratni savet. Car Leopold zapovedi 29. novembra 1659. krajiškom poverenstvu, da izvidi, koja zemljišta pripadaju manastiru Lepavini i da ga o tom izvesti. No rešenje u stvari poseda manastirskog 2
