ARHIVSKI VJESNIK 32. (ZAGREB, 1989.)

Strana - 165

Frano Glavina, Zar Arhiv Hrvatske nije oklevetan? Arhivski vjesnik, 32/1989. sv. 33, Str. 159—170. Obrazloženje . • '. • Optužnim aktom od 10. 3. 1986. godine Arhiv SR Hrvatske preko punomoćnika stavio je na teret okr. Mihajlović Živorada izvršenje krivičnog delà klevete iz čl. 92. st. 3 u v. st 2 i 1 KZ SR Srbije. Po prijemu Optužnog akta sud je našao da treba sprovesti pojedine istražne radnje u smislu čl. 436 ZKP, pa je i sproveo istražne radnje saslušanjem okr. Mihajlović Živorada, čitanjem članka objavljenog u listu »Ilustrovana politika« od 6. 8. 1985. godine, pod naslovom »Živ mi Doder da se čini govor« i članka od 20. 8. 1985. pod naslovom »Neistine i psovački argumenti M. Dodera«, članka od 29. 10. 1985. g. pod naslovom »Dogodilo se obratno«, čitanjem dopisa Arhiva Hrvatske od 23. 7. 1985. godine, Zavoda za sudsku medicinu i kriminalistiku iz Zagreba od 19. 7. 1985. godine, članka objavljenog u listu »Vjesnik« od 2. 7. 1985. g. pod naslovom »Svjedočanstva užasa«, rubrike »Delegatska pitanja« iz lista »Vjesnik« od 18. 7. 1985. godine, i 25. 7. 1985. g., rubrike »Zastupnička pitanja« objavljenih u »Delegatskom Vjesniku« od 1. 8. 1985. g. ; Okrivljeni Mihajlović Živorad je naveo da je u listu »Ilustrovana politika« u broju 1396 od 6. 8. 1986. g. napisao članak pod naslovom »živ mi Doder da se čini govor« i u istom naveo da je u Saboru Hrvatske pre desetak dana jedan delegat postavio pitanje kako se moglo desiti da Arhiv SRH proda Zagrebačkoj gradskoj čistoći dokumentaciju i arhivu d zločinima ustaša u logorima Jasenovac, Kerestinec, Gradiška i dr.; i kako se moglo desiti da se taj materijal nađe na smetlištu, da ga počiste radnici zagrebačke gradske čistoće. Dalje je naveo da je u istom listu u broju 1398 od 20. 8. 1985. g. napisao članak »Neistine i psovački argumenti M. Dödera« i naveo između ostalog da je to isti onaj Arhiv čija se dokumentacija o zločinima ustaša u Jasenovcu, Kerestincu i drugim logorima našla na^ smetlištu. Istakao je da je u ovim člancima samo reprodukovao onô što je saznao iz dnevne štampe, s obzirom da su svi listovi u to vreme objavili sadržaj ovog delegatskog pitanja, te da je on iz sredstava iavnoe informiranja saznao da je jedan delegat u Saboru Hrvatske postavio pitanje kako se moglo desiti da Arhiv SR Hrvatske proda zagrebačkoj čistoći dokumentaciju i arhivu o zločinima ustaša u navedenim logorima i kako je moguće da se taj materijal nađe na smetlištu. Naveo je da je ovakvim natpisom samo preneo ono što je kao pitanje postavio delegat u Saboru Hrvatske a da je iz raznih izvora saznao šta je i učinjeno sa ovom dokumentacijom, ali se prilikom pisanja predmetnih članaka rukovodio samo pitanjem ovog delegata i hteo je da se osvrne u tom smislu na rad direktora Arhiva Petra Strčića, a nikako članci nisu bili upereni prema Arhivu SR Hrvatske i u člancima nije tvrdio da je istina to što je napisao, već je samo preneo ono što je saznao iz drugih listova. Istakao je da prilikom pisanja predmetnih članaka nije imao nameru nikoga da vređa, omalovažava, à jos najn^anje nameru da govori neistinu i nije hteo da se upušta u to da li je to što je napisao istinito ili ne, već je samo preneo ono što je saznao iz sredstava informisanja kako bi upoznao čitaoca sa ovim delegatskim pitanjem, a da nije imao osnovanog razloga da sumnja da li je delegat stvarno postavio to pitanje ili ne, jer je u sredstvima javnog informisanja navedeno ime i prezime tog delegata i saznao je da je u opštini »Centar« u Zagrebu obrazovana radna grupa pri Opštinskom komitetu SK, koja je trebala da utvrdi šta je istina povodom pitanja tog delegata. Takođe je istakao da je ovakvo njegovo pisanje bilo samo informativnog karaktera radi upoznavanja javnosti. Iz članka »živ mi Doder da se čini govor«, proizilazi da je okrivljeni prilikom pisanja o ovom delegatskom pitanju se pozvao i na Zagrebački 165