ARHIVSKI VJESNIK 17-18. (ZAGREB, 1974-1975.)

Strana - 384

dva osnovna problema: što sve treba podrazumijevati pod tim, »vojnim potrebama«, te, tko ima da odluči o faktičnom postojanju normiranih vojnih potreba? Protivno gledište, tj. u prilog zadržavanju klauzule i u ovoj Konvenciji, osobito su odlučno zastupale USA i niz država koje su i inače tvorile njihov glasački stroj u međunarodnom životu. Javno su opravdavale svoj stav uglavnom: tradicijom-kontinuitetom, i »realističkim« pristupom problemu

187

. Njihovim utjecajem klauzula je utvrštena i u projekt Konvencije, i to ne samo u neke konkretne odredbe, već i u preambulu Konvencije kao jedan od njenih osnovnih principa. God 1935. kada je donesen Washingtonski pakt, USA nisu insistirale na klauzuli o vojnoj potrebi, i u tom je Paktu potpuno izostala, čemu je evropska doktrina prigovarala. Nakon dvadesetak godina, u novim uvjetima, USA su glavni pobornik te klauzule, a niz evropskih zemalja traži njeno izostavljanje! Prigodom glasanja na Konferenciji u Haagu o prijedlogu da se klauzula izostavi iz teksta Konvencije taj je prijedlog odbijen, i to sa: 22 glasa protiv izostavljan ja, 8 glasova za, 8 uzdržanih, uz 8 delegata koji su bili odsutni kod glasanja. U konačni tekst Konvencije i njena Pravilnika ušlo je donekle kompropisno rješenje. Klauzula je izostavljena iz preambule, a zadržana samo u nekoliko konkretnih odredaba, i to, dijelom samo uvjetno, a u jednoj od tih odredbi je precizirano i tko može utvrditi da li postoji »izuzetni slučaj neizbježne vojne potrebe«. Sve smo te odredbe već prikazali, no, radi njihove posebne važnosti ovdje ćemo ih još jednom ukratko rekapitulirati: — u čl. 4, Konvencije, za obaveze o poštivanju kulturnih dobara iz t. 1, rečeno je u t. 2, da se od tih obaveza »može« odstupiti: »samo« u slučajevima kada vojna potreba »imperativno« zahtijeva »jedno takvo odstupanje«. Kako je bilo dosta diskusije i oko tumačenja teksta iz čl. 4, to je, po zaključku plenuma Konferencije, zapisnički utvrđeno tumačenje što ga je dao predstavnik UNESCO-a, a koje kaže: obaveza poštivanja za jednu stranu ne prestaje time što je druga strana upotrebila kulturno dobro u vojne svrhe, već jedino kada vojna potreba imperativno nalaže, može doći do odstupanja od obaveza iz t. 1 čl. 4;

188 — u čl. 5, Konvencije, o obavezama okupacione vlasti, kaže se, da je ta vlast dužna »koliko je to moguće«

189 pomagati nacionalne vlasti u zaštiti kulturnih dobara, odnosno i sama poduzeti najpotrebnije konzervatorske zahvate na oštećenim dobrima; — u čl. 11, t. 1. Konvencije, o oduzimanju imuniteta dobrima pod specijalnom zaštitom, kaže se, za slučaj narušavanja obaveza prema takvom dobru po jednoj ratujućoj strani, da će protivna i« strebel H., n. d. str. 72. Povodom diskusije o čl. 4. Konvencije autor, na istom mjestu, kaže i ovo: »Der Italiener hingegen ging so weit in der Befürwortung, dass er unter diesem Gesichtspunkt sogar die Requisition eines Schlosses oder Museums zur Unterbringung vom Truppen zulassen wollte, damit diese nicht erfrieren müssten«. 188 Isto, str. 74, gdje se navodi taj tekst: »l'obligation de respect du bien culturel demeure pour une Partie quand ce bien est utilise par la Partie adverse à des fins militaires. Ce n'est done uniquement qu'en cas de nécessité militaire impérieuse que peut étre dérogé à l'obligation de respect«. 189 »dans la mesure du possible«; »autant que possible«. 384