ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 406

Metternich je »bez sumnje« dao Gaju novčanu pomoć za njegova putovanja, a »nema sumnje« ni u to da ih je obavio u kneževoj »tajnoj misiji«. Neustädter je, povrh toga, ove tvrdnje toliko vremenski uopćio, da je njima obuhvatio — u naopakom vremenskom slijedu —- događaje od 1840. do 1847, a na drugom mjestu pretvorio Gaja u Metternichova plaćenika gotovo od samog početka njegove javne djelatnosti. Da se ni u tom pogledu nije osjećao na sigurnom tlu, pokazao je time što je nakon napomene o Gajevim »dobrim vezama« ustvrdio i to da je on »možda« od kneza primio i novčanu pomoć, »koju mu je taj potajno poslao«.

53 U mnogo odlučnijem obliku zastupa to mišljenje u novije vrijeme — kako je već naprijed rečeno — Lj. Durković-Jakšić. Da bi svoju uopćenu i olako nabačenu tvrdnju o tome da je Gaj, kako »se zna« (!), »bio u službi austriske vlade, koja mu je zato plaćala«, dokazao, on se poslužio njemački pisanim dokumentom koji ili nije shvatio,

54 ili ga je hotice samovoljno interpretirao. Naime, Gaj je u prilog svojoj molbi vladaru od 1. lipnja 1836. da mu se izda privilegij za otvaranje tiskare naveo i to kako će u slučaju nepovoljnog rješenja »nacionalno osjećanje Hrvata i Slavonaca« biti još više povrijeđeno jer će oni biti primorani da daleko zaostaju za »ćirilsko-srpskom književnošću«, koja se u Srbiji naglo razvija.

55 Durković-Jakšić, naprotiv, tvrdi da je Gaj, »moleći privilegij za tiskaru, primio obavezu (potcrt. J. Š.) da, u duhu svoje molbe podnete za dozvolu, neće dopustiti (potcrt. J. Š.) širenje uticaja srpske književnosti koja je objavljivana ćirilicom«.

56 Prema tome, svako sumnjičenje takve vrste ne objašnjava ništa niti služi utvrđivanju historijske istine, što je jedina dužnost historičara kao znanstvenog radnika. To, dakako, ne znači da je pitanje Gajevih veza sa službenom Rusijom prestalo biti za nauku problem, ali se on s dosadašnjom izvornom građom ne može do kraja rasvijetliti. Gaj se iz Rusije vratio duboko razočaran; čak je i novčanu pomoć, koju je ponajviše marom slavjanofila skupio, smatrao sasvim nedostatnom. Od toga vremena nema više podataka koji bi upućivali na neku Gajevu vezu s Rusijom. Ponovo ju je pohodio tek 1867, kada je u Moskvi bila priređena slavenska etnografska izložba.

57 Uza sve to i usprkos kontaktima koje je od 1841. povremeno uspostavljao s poljskom emigracijom, Gaj nije Rusiju izlučio iz svojih planova. Dovoljno je podsjetiti na izjavu koju je 8. travnja 1848. u Beču dao mladom A. T. Brliću, sačuvanu na 53 Josip baron Neustaedter, Le ban Jellačić et les événements en Croatie depuis l'an 1848, I, Zagreb 1940, 195 i 180 (hrv. prijevod: »Ban Jelačić i događaji u Hrvatskoj od godine 1848«, I, 1942, 37 i 21). 54 Pišući o »Branislavu«, Durković-Jakšić se morao poslužiti prevodiocem koji, međutim, ni sam ne poznaje dovoljno njemački jezik. Usp. J. S i d a k, Još jednom o ilirskom »Branislavu«, HZ XVII, 1964, 387—388 i bilj. 7 na str. 388. 55 Gaj kaže (Građa za povijest književnosti hrvatske VI, 1909, 345) da u slučaju neuvažavanja njegove molbe »der von mehreren Seiten beabsichtigten Unterdrückung der kroatisch-illyrischer Sprache und Literatur ein freierer Spielraum gegeben würde, wodurch das treuherzige National-Gefühl der Croaten und Slavonier umsogewisser gekränkt werden könnte, da sie hernach bei der ausserordentlich zunehmenden cirilisch-serbischen Literatur in Serbien, diesen ihren Nachbarn und Stammverwandten, wo bis jetzt alle Cultur fremd war, weit nachzustehen gezwungen wären«. 56 Durković-Jakšić, n. dj., 96. 57 Usp. Milan P r e 1 o g, Pouf Slovanû do Moskvy roku 1867, Praha 1931, 43—45, i V. N. Korablev, Ljudevit Gaj, Trudy Instituta slavjanovedenija Akademii nauk SSSR II, Moskva 1934, 246—260, gdje su upotrebljeni važni arhivski podaci koji Prelogu nisu mogli biti poznati.