ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 39
Saveznici su usled primirja dali u ime Londonskog ugovora Talijanima okupaciju naših krajeva. Talijani su razvili ogromnu propagandu u Francuskoj i Engleskoj protivu kojih smo se mi borili čednim sredstvima i Delegacija i Jugoslovenski Odbor. Mi smo predali Memorandum naših zahteva, koji je naišao na strahovit napad Talijana, a uz njih kod mnogih naših saveznika. Prebacivalo nam se, da smo Imperijaliste i da vodimo imperijalističku politiku. Februara o. g. pozvani smo pred Veliki Savet da izložimo naše zahteve i objasnimo svoj memorandum. Prvo poboljšanje našeg pitanja bilo je usled traženja arbitraže. Gosp. Vilzonu je ponuđeno, da bude arbitar. To je ostavilo dobar utisak. O tome je obavešten Predsednik Konferencije, a izvestili smo i samog Vilsona pismom. Drži da bi Talijani iz te arbitraže izašli s gubitkom jer su bili u nepravu. Talijani su odbili arbitražu. U borbi protivu nas, išlo se čak dotle, da je jedan deo Engleske štampe pisao, da Jugosloveni idu na to, da izigraju Konferenciju, — ma da smo se mi baš Konferenciji obratili sa našim zahtevima. Taj korak o arbitraži nije uspeo. Mi smo dobili velikih simpatija kod Vilzona. Docnije se pokrenulo s naše strane pitanje o plebiscitu, da bi se dalo svakom svoje. Tim bi mi mogli izgubiti samo, eventualno, Goricu i Trst i još koje mesto, rastureno tamo-ovamo. Talijani nisu hteli pristati ni na to, niti pregovarati s nama, računajući sebe u Velike Narode. Sonino 26 je ostao na Londonskom ugovoru. Ta politika (držanja Londonskog ugovora) propala je pred Vilzonom. Ostali saveznici izjavljivali su da će honorirati potpise svoje na Londonskom ugovoru, ali da se politička nemogućnost javila da Italija izađe na kraj sa svojom tezom. Tada je Vilzon 23. Apr.hla] o. g. jasno dao principe za rešenje Jadranskog problema. Vilzon je tim manifestom istakao princip kompromisa dajući Italiji strategijske granice pa i Vis, a neutrališući obale i granice naše. To je ujedno bilo i protiv Soninove i Orlandove politike, ali je i za nas donelo i nepovoljnost. Italija je mogla u ovaj mah iskoristiti ovaj princip ipak. Ona opijena slavom okrenu se protiv konferencije. Ova opet dade mig Venicelosu da ide u Smirnu i da Italija povlači svoju vojsku iz Male Azije i t. d. To dovede Italiju do svesti, i Orlando i Sonino morali su požuriti vratiti se u Pariz i stići onoga dana kada se ugovor nemački predavao. Italija je bila izbačena iz koloseka i ostavljena sama. Bez nje je stvoren savez za defanzivu. 26 Barone Giorgio Sidney Sonnino (1847—1924), italijanski diplomata i političar, 1906. i 1909. do 1910. ministar predsednik, 1914—1919. ministar spoljnih poslova, predstavnik širokog programa ekspanzije italijanske buržoazije, sa silama Antante zaključio imperijalistički tajni Londonski ugovor 26. IV 1915, član italijanske delegacije na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. 39
