ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 353

rëna, kebar bez domovine, Zvër bez savësti, — a to tko je — jeli on domorodac? Jeli on ispunjava svoje dužnosti. — Ne, zašto ne, — jer nëma ove kreposti u sebi, — pribavit si ju je indi dužan. — Ali pitat ćete me, kako si çovëk pribavit može ovu dužnost (krepost): — Moja bratjo popitajmo sami sebe, zašto se nas svaki neda psovati, neću reći mlad jim od mene nego ni stari em bez ukor ah, — zašto svaki do sebe nešto darži, zašto svaki misli, i ja sam čovek, kao i drugi, — i bolje nego tisuća i tisuća drugih, koji mi zapovëdaju i ugnjetavaju ako ne mene, bar moju bratju, t.j. druge ljude? Ovako se popitajmo, — i odgovorit će mo si lasno -na pitanje, kako si pribaviti možemo, da razumno sami sebe budemo cënili, i po tom izveršivali sve ono, što kao ljudi izvaršivat dužnismo, da odgovorimo svetom zvanju našem. — Po pitali mo se indi, bi ti će nam odgovor, — i zato do sebe nešto daržimo, jer smo ljudi svi od jednoga boga, na jednu svarhu rodjeni — t.j. jer smo svi jednaki, svi skupa jedna gruda zemlje, jedna hrana cervih i zmijah — k čemu indi nevera, k čemu prilizavati se čoveku, i za njegovu volju gadnoj potištenosti izdati sve, što je oko nas, — odreći se večne Slave — te mësto lovora i dobra po smerti glasa, proklestvo i suze sugradjanah i kasnog potomstva. — Dosadio sam vam već vidim govorom mojim, ali oprostite mi i oprostit će te mi zaisto, ako promislite od kolike je važnosti, pd kolike nužde, da se uzvišena ova iskra naravi — ova izvàrstna pouzdanost u nas, u našoj mladoj pàrvoj taku rekuć dobi u mladjanih naših grudih uspiri — da potrebno je da se ljubav za sve što je dobro, lëpo, veliko i slavno u mlade duše naše ucëpi, — u našoj dobi sposoban je čovek za vruću ovu dragocënu vatru, koja je u starih onih Slavjanah û pàrsih silnih onih junakah gorëla, i plemenitu želju za Slavom u njih pobudj

avala. — Čitajmo knjige plemenitih Cinovah, — promislimo kreposna i golema prošastnosti delà, i stavimo si ih živahno'pred oči, — i udëlovat će ona u nas — bez da i osëtimo — uzhitit će veliki čini, slobodne misli prosvetjenih ljudih, velika delà slavnih narodah, dušu našu na udivljenje, i potaknuti će sèrca naša na naslëdovanje. Svaki mladić čim takove primëre u dogodovštini pradëdovah svojih nadje upalit će se, — i htëti će postati velikim mužem, koje kreposti u drugom cëni, ganut će njegovo mlado sàrce, i htëti će ih sam naslëdovati i pribavit si ih. — Veli Kollar kaže: Razumno Slavoljubje u mladiću lëp jamac za njegovu Znamenitu budućnost. —a slavni Gaj veli: Štuj mladića ki se neklanja rad, i cëni sam sebe — taj bo se pripravlja biti Domorodac. Da je krepost ova bila u najdavnie doba osobito u našem narodu gojena i ceri jena, odkrimo samo spàrhle màrtvacke koprene prošastnosti, i otvorimo razterganu knjigu, gdë su zapisana imena glasovitih primërah. Pred hiljado četiri sto i još nekoliko godinah pripovëda dogodovština gojio je neki Dalmatinski plemić Sina Tetrića — koji kao mladić ubio je vojvode rimskog dva sina zato samo što mu ovi rekoše da su Dalmatinci robovi Rimski. Divio se Honorio Cesar Rimski nad tolikom ljubavju i Častohlepjem mladića, oprosti mu život, i reče mu otcu, da će ovaj samo svladat moći nepriatelje i oslobodit svoju domovinu — ono proročanstvo ispunilo se je. — Tetrić poraste i rad junačtva svog postane vojvodom Istrianskim, 704 godine udare karvoločni Hunni na Dalmaciu, Tetrić bojak bijući pogodjen bi strëlom usrëd čela, — svlada Hunne i pohiti u Rim, kàrvavim mačem u ruci razpuštenom u kàrvi ugreznutom ko23 Arhivski vjesnik 353