ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 354

som, Hunskom strëlom zabodjenom učelu, reče: Ova srela neće mi poći iz glave dok nevidim narod moj slobodan, ovo junačtvo oslobodi Dalmaciu 756 god. kad je Žezlom Horvatske branio naš Narod Budimir sveti Kralj ilirski potuče jedan Bugar 30. Gàrkah zato samo što ga nazvaše barbarskom Huljom — Gàrcki Car obilno ga naknadi — a Budimir mu posla lčpi dar zato, što je branio Čest svoju i svoga naroda. Po smèrti Julia Cesara 3920 god. po Stvorenju Sveta — što je potaknulo hrabre Dalmatine — bojne Maćedone — i silne druge Slavjanske narode na 50 letni Boj sa svetom tresućim Rimom, — tko hiljadu i još nekoliko god. pri narodjenju Isusa uzvisi junački duh u Belo vesu da u parkos svoj strogosti i pripovëda Garkah i Rimljanah sazida Senj kao gnjezdo, gdë su se legli, kao nëki Dogodovspisatelj Zmaji i jastrebi, koji su žderali prie Rimske a posle ćele skoro kroz tolika najme više nego 8. stolletja Aziatske Čopore. — Sva ova i tisuć i tisuć koja bi navesti mogao jasno nam kažu i govore od kolike je važnosti (i) krepost vazda bila razumne cëne samog sebe. Narodi boriše se proti narodom za ponos ovaj — koji [235.] se inače, kad se o ćelom narodu veli, Narodni ponos nazivlje bez ovoga ponosa narod je izbrisan iz knjige živućih narodah, — a narod sastoji iz posebnih ljudih, — posebni indi ljudi valja da cënu ovu kao svetinju kao amanet najdragocënii uzdržat nastoje. — Od kolikog je upliva u naš narod Slavjanski, kolikoga nami treba; mislim da sami znate, bolje nego ja, ako što promislite, — kakova prošastnost temelj je naše sreće; — ako promislite sadašnjost; i odovud povirite u krasnu kobnu budućnost. Što se nas tiče, i družtva ovoga, nemožemo ino nego zahvaliti Višnjem Bogu, da smo svetoj ovoj dužnosti dosad verni bili, da nëma među njima nijednoga tako potištenoga roba, kojim bi gadno prilizavanje, i odavle izvirući robski naklohi, puzeća licumërnost, gmazeće očarnjivanje blatni jezik, zlobno sàrce, tašta gizdost, i ine kojih me strah samo napomenuti otrovne nakaze bile omilile. — Nastojmo dakle i odsad hrabri biti i postojani u toj lëpoj kreposti, — dapače necënimo ju ine deržimo samo za nas, već ju učimo po svuda — Učimo ljubav i Slogu, — Budimo govornici prosvete, — Zaštitnici iskrenosti, — razploditelji i branitelji istine i pravde, — Ah budimo — budimo nada svim slobodni — Slobodni u rečih, i činih — Bacimo na stran svaku i najmanju sënu proklete nepouzdanosti, nesporazumljenja i maržnje. — Budimo Čisti kao potok, jer .njemu priliči naš narod. — Kao sreberni potok čist ko biser iz kamena svoga izvire, smuti se, muljem i blatom zakali naraste od čemera, zamaže se žučom i kàrvju pokrije se màrtvimi tëlesi i najkašnje izčezne u pësku il uteče u veliko more zaboravnosti, gdë mu nëma nit glasa ni traga: Ovako je i narod naš izišo iz rukuh stvoritelja svoga čist i nepokvaren; — ah nedajmo ga pokvarit nedajmo mu se zakaliti — jer ako se pokvari i zakali jao nama, — jer po našoj će se krivnji pokvariti i mi ćemo uzdahnuti nad njim s usklikom! Bedni Narode! nikad nikad više povratit se nećeš k čistoći izvora svoga! ah zaplaču svaki nekrëpostni čoveče, kad pomisliš nemoć i slaboću svoju, — budimo slobodni i krëpostni — čuvajmo se — bdimo — pred svetom kažimo — vičimo, da se nestidimo naroda našeg — i tad odbacivši svaki smrad iz sàrcah naših zagàrlimose, pružimo si desnice, — te tako složni u ljubavi rukom u ruci šetjimo veselim sèrdcem k sretnoj budućnosti Majke naše slobodne Slavie. — Vlad. Hranilović. Rekoh