ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 352

svemu, što je oko njega. On traži pros vetu, uči i traži, radi i posluje. Dobrim svojim primërom potiče: štuje on iskrenost, dapače obožavaju kao jedinu krepost, koja je sasvim potrebita za uzdaržanje blagostanje, i sporazumljenje Družtva i priatelj ah, — svetu istinu cëni kao najsvetiu dužnost i sredstvo k svàrsi obće i uzajamne sreće — Neda se on zavesti nikomu i ničemu, i istinabog sluša on mudre savëte drugovah svojih, ali neštedi ih zato, što su ih priatelj! njegovi izrazili, već zato, što su oni dobri i spasonosni bili rečeni po komu mudrago, — on netraži da se komu dopane i priliže što istinu govori, već ispi tava svoje sàrce, pozove se na razum, dirne savëst, i osvedočivši se, da je stvar pravedna, nebëli si glave, komu se dopane ili ne, — brani ju bez straha negledeć na ništa-samo na to, da odgovori svetoj dužnosti i zvanju svojem — A nad slobodu mu većeg blaga nëma — i njezin, zvuk je njemu prava razkoš, — njezino zvanje trublja andjelah! — Neću dalje da vam dugim govorom nedosadjujem, — ovo ozbiljno i zrelo prosudimo i vidit ćemo, jeli ova sva nisu ćudoredna jedna krepost - krepost velim, koja proizlazi iz razumne cëne samoga sebe, — t.j. ponositosti. — Razlučavam ja od ovog ponosa gadno samoljublje : (Egoizam): — da ovo gadno Samoljublje razlučiti valja od ponosa u plemenitiem smislu, — jer dočim plemenitu cënu samog sebe smatram za najveću-krepost i štujem kao jedini amanet, koji jeka dar pojedinog svakog čoveka usrećiti-čovečanstvu služiti-tim nemožem ino nego màrzko Samoljubje kao najpotišteniu opačinu i grëh-prezirati i proklinjati Svojljub nesluša nikog i zaslëpljena je hulja. — a čovek ponosit sluša Savëte, i čovek je u svakom smislu plemenit i vrëdan. — Ovu dakle krepost pribavitsi dužnost je svakoga a osobito pravog domorodca — te ćemo uvidit, ako promislimo šta je domorodac dužan. Zar mu nije najsvetia dužnost poznati svoj narod, — ovaj narod ljubiti — t.j. njegovo blagostanje promicati, njegovu narodnost razvijati — Narodnost — o sladki zvuče! a šta je narodnost, i kako se [233.] počne najprije i odkud razvijati. Svaki narod ima svoje običaje, navade Narodne Svečanosti i obrede, da što više i isti broj odëla, — koga su mu dëdi i praotci kao sveti zaklad ostavili, — i u tom stoji njegova Narodnost, i kao voda po žlebovih teče i u teku se vremenah uzdaržava, i svoj život time naznačuje i počem se od drugih narodah razpoznaje i naznačuje. Oni su kao stupi narodnosti; branioci njegovog života, i budna straža njegove nevinosti i čistoće, a ključ k narodnosti jest najprije jezik — jer narodnost i jezik tako su uzko medju sobom spojeni, da jedan bez drugog stati nemože, jer u jeziku prebiva duša naroda i narodnosti — tko jezik ljubi, ljubi i narodnost — a tko narod ljubiti hoće, početi mora od jezika, i to su življi narodnoga bitja, — i ova sva domorodcu blaga su uloga — ostaje mu još i to, da čovek kao čovek dužan se je za čest i sreću čovečanstva, kojega je član brini ti, njegovu prosvëtu promicati, njegove bëde i nesreće slahkoćivati, i ublaživati, — a čovečanstvo zastoji iz narodah, i želih čovek ljubit čovečanstvo, mora ljubit svoj narod jer narod je častica čovečanstva, i pravi nastoj k prosvëti — k izobraženosti čovečanstva, — a moželi čovek bez kreposti ove, o kojoj mi govorimo najme bez razumne cëne sebe samog ljubiti svoj narod, moželi on ljubiti svoj materinski jezik, ovaj sladki glasak našeg dëtinstva, ovaj sladki boži dar, — moželi se on čovek zvati? ne — nemože, on je Zvono bez bata, dërvo bez ko352