ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 351

I evo vidimo ga da je u njemu ono, što zdravom razumu sasvim se protivi, a kao takov zar može biti priatelj prosvete? — Nemože, prosvëta podiže hram u čistom šarcu, žartvenik je njezin mirna savjest i slobodan duh kao žertva spaljena podiže duh svoj u višje, blažene svete, — Ali neprijatelji je on i svake iskrenosti — Drugo — bo misli drugo govori, darži se za priatelja, čim s tobom govori odmakne li se od tebe rugatise i psuje, nekaže ti kao izkren priatelj pogreške već ih hvali u tebi pred tobom, samo da ih lasnije drugom odkriti, i pred svetom te očarniti može, — i što je najgore, — uvuče se više putah laskavimi reči i u dubljinu šarca onih, s kojimi se druži, — vërnim se čini, radi za volju i više putah i više, — i zbiljam dočim u njem vërnog druga, i izkrena priatelja misliš, ništa drugo u njemu ti nije nego jadovita zmija, koja ti se ponizi i gmizi, dokle ti se do šarca dočepi, — a onda te čemerom otruje, — Nema u njemu istine, jer malena je i uske pàrsi njegove za nju, zato ju niti netraži nikada, već kao Slëpac plota tudjih rečih, — tudjih izgovarah; — a što ću reći o slobodi njegovoj? — može li on biti priatelj slobode, kad kad je nepriatelj prosvete, istine i iskrenosti — može li ga uzhititi slobodna reč, slobodna misao s slobodan čin? Nemože! jer sve ovo se ukazuje njemu kao tlapnja ( ) [U zagradama neispisano.] kao zanešenost (fanatizam) i sanjaria izcvàrtog mozga, — a bez slobode bez istine može li on ljubiti družtvo, domovinu, čovečanstvo, — jeli mu sveta ikakva stvar pod suncem, nema zaista ništa. Boga Domovinu zatajat će on za jednu reč svoga poglavice, ugnjesti će čovečanstvo i pravdu da on svom želudcu ugoditi može, — Smijat će se, ako svet rušio oko njega, — ako bratja u karvi mu se prala, samo ako on svoju i najgadniju svarhu stime postići može — nemari on, i ledenim sercem gleda svaku sreću občenitu, i upropastit je gotov samo mu pruži priliku. — Gadna su ova pseta gmazeći robovi proklet izrod čovečanskog pokolj

en ja-a zašto? jer su zaboravili da su ljudi, — da im je čudorednost svàrha, — da im je dužnost cëniti same sebe! — I eto smatrajmo sve ovo mila bratjo! i vidit ćemo sta je čovek, koji sam sebe necëni, toj

est koji si neprivlasti ćudorednu ponositost, i vidimo najbolje obrativši oči od carnog potištenog ovog priatelja tmine [232.] tmine, zlobe, zaslepljenosti, i robstva, te si predstavimo u duhu krëpostnog jednog priatelja prosvete, iskrenosti, istine, i sladke slobode, tojest premislimo čoveka s pouzdanjem samog u se i srazumnom cënom svojih sposobnostih. Sličan othi koji sledeć zraku zlatnog sunca vije krila nebu u visine, traži istinu razgriblje utrobu zemlje, — carstvuje svetom, — kao stvarjom sebi od Boga za uzdaržanje i razveseljenje podëlenom od sveta se uz visi, te se popne u nadzemske raje veličanstvenog kruga nebeskog, — i tamo u kruzih Zvezdah traži prosvëtu rodu čovečanskom. — Uzvišen u Strastih ljudih slobodan sledeć svoj zdravi razum, nijedna mu žartva prevelika nije. Zlato, dragocënosti, da. — traži kàrv — traži život isti od njega i vëruj da ćeš naći krëpostne sile i ćudoredne snage u njem, koja će ga gotovim učiniti svakoj žartvi rado podverći se, — pitat ćete samo, jeli se tu radi o poštenju brata, o sreči priatelja, o dobru čoveka, — o slozi i naprëdku družtva, — o utëhi mile Domovine, — i eto ti ga neodgovarati rečma laskavima i praznima, već pitanja slëde dëla-jeli traži svoju u tudjoj koristi, il ža čine gleda naknadu? ne-Slava njegova sastoji u blaženom miru spokojne savësti, njegova naknada su sama dobra delà, — ovaj sretni sin Slobode potaknut je nutarnjim nekim žarom, — koga sobći • 351