ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 350

grizla je tolike plemenite klice sveta i ljudih. Svi njegovi razlozi bili su zdravog razuma i čista sèrca obilan plod: i zato bezbožan bi i grešan bio svaki hvastavac, koji bi se ovakovom zrelom sudu protiviti mogao, i šnjim u odsudi slagao se nebi; zato izpovedam iskreno i javno da su njegovi razlozi i moji, njegova odsuda nad gadnim ovim izvàrstkom čovječje ćudi, da je i moja: ali dočim to ispovëdam pred čestitim licem vašim molim dapače zaklinjem vas ljubavju bratskom, kojom podnašate tàrpljivo slaboće bratske, da i meni posluh vaš neustegnete, dočim g[o]vor ovaj milog našeg brata sasvim iz druge strane smatrao, i skorom protivno njegovom govoru govor deržao budem. Govorio je on o gizdosti, te želim i ja, samo u drugom smislu, on ju je obsudio a ja ju neželim ne samo neobsuditi, dapače nastojatću dokazat — u koliko to kratkoća vremena — slab razum, i tàrpljivost vaša, dopuštala bude — da nije samo gizdost opačina, pače da je najveća Krepost, i da kao takvu svaki, a osobito Domorodac pribaviti nastoji, kazatću zatim, kako si ju pribaviti možemo, i od kolikog upliva je u razmerju s nami kao sa Slavjani (njegovo) njezino privlaštčnje. — Pàrvo indi pitamo šta je ta gizdost;? o kojoj velimo, da je krepost Gizdost u smislu, u kojem ju ja uzimljem »je samog sebe razumna cčna« t.j. »razložna pouzdanost u vlastitu snagu ćudorednu. Da je ova gizdost, koja se inače nazivlje ponos, krepost, kaže nam najprie zdrav razum, — zdrav bo razum kaže »radi kako misliš da je najbolje, ako nepoznamo same nas, ako nesledimo zdravi naš razum, ako nismo priatelji prosvete, iskrenosti i istine i Slobode; da pak čovek, koji ovaj ponos nema t.j. koji sam sebe razumno neceni, nepriatelj je prosvete, vidit ćemo mila bratjo! ako se pozovemo na svakdanje izkustvo; ako smo dobro smotrili čoveka — koji je lišen ovog svetog uresa — zar ga nevidismo, kako je postao potištenim robom svoje lahkoumnosti, zaboravio je velim na sveti cilj svoj — jer duh njegov mal je i potišten, kojemu je svako breme težko, svako delo nesnosna muka, svaka dužnost golemi strah, svaki pogled u budućnost tamna grozna noć, — Zaboravi on da je stvorenje nezavisno, — i čelo mu nikad vedro nije, jer cernina zlobne njegove duše nerazblažiga slobodnom misli, — Blatni jezik negovori drugo nego što mu nevërno sèrce zbori, — nčma u njem iskrene reči, koja, bi se povëriti mogli — njegov tàrbuh sva je jadna [231.] svàrha, kojoj da ugodit može neštedion najgadniim se srëdstvi izdajstvom i nevërem poslužiti. Duboki nakloni; — koji su da s velikim Herderom rečem: prava muka za boljeg čoveka Laži verolomstvo, očarnjivanje, robsko gmazenje u potištenom prahu puzljivosti i prilizavanja značajne su biljege njegovog života, i potom daleko od uzvišenog cilja svoga, koji jel čast, i slava. Rekoh da je i potišteni rob lahkoumnosti svoje, i zbilja kad smotrimo bezsramna ova stvorenja u krugu s-ljudma poštenim, i posvetjenim, ukazu nam se poštena, — iskrena, — mudra, — govorljiva, — zašto;? jer nikada svoja vlastita mnijenja neizraze — no prisluškuju samo, što će ovaj ili onaj reći, gdë će većina biti, — i onda samo potvardjavaju, nemareći na nutarnji glas savësti — ono što drugi rekoše; — netvàrde oni to, kao da su sami o stvari osvedočeni, nego strano da drugim nešto za volju učine, stranom pako, da se vidi njiova, dakako, — izvanjska revnost, i pomnja, i odonud se vidi da je rob lahkoumnosti, jer ne sledi svoj um no um tudji — ne sledi iz osvedočenja već iz licumernosti, — negovori da izpravi dobro, već da odoli strastnoj potištenosti.