ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 347

Mila Bratjo! Vesela Vaša lica veliko uzhitjenje u meni probudjuju! ali veću brigu upàrte svih u me oči očekavajući: o kakvom predmetu govoriti naumih? Veliki zaisto strah me obuzima, kad pomislim, što kuditi, štoli hvaliti najprobitačnie bi bilo? — Malo su mi poznate okolnosti tako cële matere Sia vie u obće kao i na pose pojedinih njezinih kćerah, i to mnogo manje negoli mnogim izmedju Gospode Clanovah. — Što znajući, Gospodo članovi, gorostasnost naroda Slavjanskoga, poznajući zajedno moju nesposobnost, za da bi se u rešenje takovih predmetah upušćati mogao, lasno će du mi oprostiti Premlad sam ja još, za da bi u sve nutarnje i vanjske poteškoće Slavjanstva zaviriti mogao. — Malo rečih imam, za da bi sve slavne čine Slave Matere bëlodano pred oči slušatelj ah staviti mogao a pak da bi više sposobnosti posëdovao, nebi se usudio to učiniti pred takovimi, kojim su bolje sva ova poznata nego meni, nebi se rekoh usudio učenie od mene učiti. Zato ovaj predmet za drugi put izvàrstniem govorniku ostavljam. Od ljubavi međusobne, sloge i prosvete vidimise suvišno u ovom mestu i družtvu govoriti, koje već od svoga postanka ima simbol: »Sve za ljubav, slogu i prosvetu«, Vidimise suvišno govoriti onim ono, što mi sami već višeputah govoriše. Siemni onda, da bi najbolje bilo, da preduzmem drugi predmet gori spomenutim suprotivan, gdeću zajedno nastojati i moći dokazati potrčboću Sloge, ljubavi i prosvete, a ovaj će biti! Oholost i temelj njezin svojljubnost. Prie vendar nego se upustim u razlaganje ovoga predmeta najuljudnie molim Gospodu Slušatelje! da me bez svake strasti i predsuda poslušati blagoizvole. — Svaki pravedno misleći i najmanju Čovečanstva i izobraženosti iskricu imajući čovek previdi i dokuči: da je najveća i najpogibeljnia svih naših) [Dva lista izrezana. Bila su ispisana.] [227.] [Precrtan tekst sa stranice 226. nastavlja se:] (koi ova dobra višeputah promisli, onoga će ostaviti licumerna svojljubnost, u onom kleta gizdost klice svoga čemera razploditi neće moći, i onda da smo složni, da nam je Domovina na ovom svetu parva svetinja, skoje izgubitkom i mi poginuti moramo. — Rekoh. U ovoj sednici ništa pretresano nebiaše. —> Dne 24 Svibnja deržana je sednica, koju Gospodin Blagajnik Vladimir Dragelj sledećim izvornim govorom otvorio je: Mila Bratjo! Ja sudim, da u sadašnjem veku teško bi se mogao ikoji čovek naći, samo »ako je isto prosvećen« koji bi mogao biti tako tvàrdog sàrca, da se nebi velikim uzhitjetnjem radovao, ako bi makar samo iz daleka smatrao, kakvom brižljivostjum i uspehom priobćujete svakojake sklapnje pobirajuće po Slavii naših starih Dedovah ovom svetom hramu. Koje su bile već po nemarnosti njihove dece skoro sasvim uništene, kakti goder na primer jednog Jablana 347