ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 332

stvu poznati muž Franjo Ivan Svoboda o narodnom ili materinskom jeziku ovako medju ostalimi govori: Vërozakon i druge učene znanosti, po kojih čovččanstvo svèrsi svojoj zadovoljiti može, u nijednom jeziku s-takvim uspëhom naučiti se nemogu, kak u onom, kog nam sam Bog na put života našega darovao u maternjem naime, u narodnom t.j. kog su nam vërozakoniti Bogumili i vitežki naši pnedji kao najdragocčnije blago ostavili. Veli nadalje isti slavni muž: Sveta je, i sa hiljada dokazah potverdjena istina, da bi se mladež naj pervo i najizverstnie svoj vlastiti jezik učiti morala, i da bi se dëca nipošto tud jim nego prirodjenim materinskim jezikom naučati morala, ako želimo pravo i pristojno kako treba detci odhranjenje dati. I zaisto ako čija tako stanovito materinska reč snašim životom je saraštjena, i snašim iskustvom skopčana, i zaisto ništa tako duboko do serca nedopira, nego sladki materinski jezik, on bo našemu serdcu govori, a tudji govori samo našoj oštroumnosti i razumu, onaj ima svoj stan u cëlovitom čoveku, a ovaj svoje gospodovanje samo u pameti i na ustih. Odkud izvoditi možemo, da je narodni jezik snarodom tako usko skopčan, kao duša i tčlo, kao koren stabla i njegove grane, ovo su dva iskrena priatelja koja od početka svoga pa do padnutja dobro i zlo medju se diele, izmedju kojih ako jedan pogine, i drugi jednaku sudbinu steče. Znao je to Karlo XII Kralj Švedski, koi akoprem u francezkom jeziku sve višje i nižje znanosti učiti je moro, ipak svoj narodni jezik tak cënio je, da nikad u drugom nego jedino u njem govorio je sa svakim, koi je knjemu došo, bio kog mu god naroda, radi kojega rodoljubja kad bi ga bio knez njegov Linchold ukorio, veleći, da će u smeću pasti, ako on s-francezkim poklisarom u tajnoj audencii francezki govorio nebude, na što mu on zapaljen ljubavju prama milom svom [206.] materinskom jeziku ponosito odgovori: Ako ja kad dodjem kralju francezkom u pohode, onda ću se šnjim francezki razgovarati, dodjeli pako poklisar njegov k-meni pristoji se mnogo više, da on meni za volju švedski, nego ja radi njega francezki se razgovaram. — Jer koliko je njemu do fancezkoga jezika stalo, toliko je meni i još više do mojega. — Zaisto vrëdan nasledovanja primer, ugledajmose indi u njega bratjo moja, sledimo mladog ovog ljubavju prama sladkom svom materinskom jeziku začaranog kralja, tada ćemo lako onim odgovoriti, koji domovinu našu siromašnu imenuju veleći: Siromašna ilirska domovina! ti si si nezahvalne sinove odgojila, ti na mësto pšenice kukolj žanješ, na mësto cvëtja koprive, a na mësto groždja vinjage bereš tada ćemo velim smelo onim odgovoriti moći. Nije tako, evo već smo se za narodnost, i mili narodni jezik tako zauzeli, da ga za svetinju našu daržeći pred svima drugima najveć cënimo, i najnježnie njegujemo, i skorom ćemo svami na jednom stepenu izobražen ja biti. Rekoh. U ovoj sednici bi takodjer odlučeno, da se buduću nedelju sabori za pervo poletje zaradi izpitah zaključiti hoćedu. — 332