ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 331
Dana 4 Sečnja deržana je 14 saborska sëdnica, koju G. Biležnik Ilia Boić s-govorom na pamet govorenim otvorio je sledećim: Čestita Gospodo! »Društvo bez zakonah i overšivanja zakonah strogoga obstojati nemože«, ovo sam već višeput izustiti [204.] čuo ovdie, i neporušivimi dokazi dokazivati. I zaisto ako je što svetinja kojega društva, to moraju biti zakoni, koji ako u kom tako zaisto u meni su našli iskrenog štovatelja, i zato ja ne iz drugog nego samo iz tog uzroka, što mi jedino strogo izveršivanje zakonah vazda pred očima tako da reknem svetinja jedino velim iz štovanja zakonah dne 7 u 10 i 14 Prosinca u 11 saborskoj sednici ustrojenih, nakanio sam današnju saborsku sednicu govorom mojim otvoriti. Ali pervo nego o onom reč povedem, na čem je govor moj osnovan, preporučujuć se u blagonaklonost Vašu, moliti usudjujemse, da akoli nebi onako, kao što od mene očekivate očekivanju Vašem zadovoljio, da, velim to mojim slabim i mladjanim silam pripišite. Neću bo ovdë govoriti o filozofičkih kakvih stvarih, već samo na koliko mi slabe moje duhovne sile dopuste, osnovat ću vas mo;j govor na dokazih šta je jezik i u kakvom savezu je jezik s narodom. Da je jezik tumačitelj svega onoga, što čoviek ćuti misli i vëruje; da je jezik dragocëni dar nebesah, koi nas šnjima u užji savez dovodi i u njemu uzderžava, tko će mi opoverći. Jeli koi med nama, ali ma u čitavom izobraženom svetu, koi se u tom s mnom složio nebi: da je jezik svetinja naroda, dokle on živi, dokle se on cëni i poštuje, dokle i narod živi, dotle razumëti i sjediniti se može. — Imade na hiljade izobraženih muževah, najverstniih Philosophah, koji, akoprem o drugih stvarih različna mnënja svëtu očituju, ipak glede jezika se u tom slažu, što jednodušno očituju: da je jezik božanstveno orudje za koga podučiti i pedepsati, za prosvëtiti i izobraziti svakoga koi zato čut ima, On je orudje, po kojem se svaki narod odhranjuje, i izobražava, orudje, skojim se čovek nauči red i poštenje ljubiti i cieniti, skojim se uči biti poslušan, krëpostan, slavan, marljiv i silan. I da u kratkom rečem: Tko jezik naroda svojega podigne, i tako izdela da shodan bude za najkrepčie izraze ćutenja, svake bistre i plemenite misli, onaj pomaže, da se najmudria i najlepša obćina raz• širiva, ili da se kao takova sjedini i čverštje utemelji. Svaki neka dobro precëni, kolike važnosti jezik, i da si svaki, koi jezik koi obljubi i nauči naravno i mnogo i od nagnutja i od duha onoga naroda prisvoji koi jezikom tim kao materinskim govori. Neće zaisto ni stablo ono uspeti, kojega s-jedne strane Afrikanski žar, a s druge ljuta samojedska zima bije. — [205.] Svaki narod ima za se svoje dragocënosti, biser i drago kamenje, a to je materinski mu jezik, bio on manje ali više izobražen, skojim je on u takovom savezu, u kakvom je jednog čoveka duša i tëlo, jer kaogod, kad duša s tëlom se raztavi, ovo izginuti mora tako i narod ako mu se materinski jezik njegov ukine, prestaje biti narodom, u materinskom bo jeziku vas jedan narod jedino i neizključivo svarhu postići može, a ne drugim, slavni bo i cëlom Slavjan331
