ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 329
Dana 14. Prosinca otvorena 11. saborska siednica govorom G. Dane Rašića sliedećim: Poštovani Gospodine Predsedniče! Rodoljubiva Gospodo Članovi! Govor Gospodina Podpredsednika u poslëdnjoj sëdnici slavnog ovog družtva deržan na tolikome ganu, da sam si napervostavio od dana današnjega kolikomi najviše vrëme, školni poslovi, koje za pervu dužnost moju smatram, i druga ovamo spadajuća dopustila, budu, sve ovoj svetoj košnici potečihse pčelah žertvovati. Zbor ovaj naš, u kom se sad nalazimo, nekim pravom ozvati mogu košnicu radećih pčelah, o kome predmetu z dozvolenjem G. Clanovah obširnije progovoriti biti ću slobodan tim više, buduć sam uvëren, da oni svakoga, govorio on kako mu drago, rado poslušati nikad prepustili nisu, a osobito ondaj, kad im je poznato, da k onoj svàrhi, iz koje družtvo ovo obstoji, i iz kojega mi polazimo, vodi: stvoritelj svega ovoga, što očima gledamo, stvorivši živinu načini odmah razliku nekako va med njom: jednom podëli dušu neumerteljnu i razum, a drugoj ovo oduzme: pervo medju ovom mësto zauzimaju pčele, one su jedine izmedju nerazumne živine, koje na spodobu ljudih ne prisiljene ali nato dovedene već od narave prinukane pod predvoditeljom kraljice svoje zvane verst samovladanja napravljadu; po dugotrajnoj zimi najvećoj nepriateljici svojoj, kad topao od juga došavši vjetar led i snëg zatëra u prestaro obitalište, kad lepiri po mirisnih livadah belim svojim krili treptati počmu, kad šarene ptičice po lugih ugodne pesme svoga stvoritelja slaveć začmedu, kad skoti iz svojih dupljih od dugotrajnog sna prebuđjeni novi život živeti počimadu, kad rekoh sva ova, i nebrojena druga nastanu, svaki kog višnji darom nadelijo je spaziti može, kako nikad zadosta načudjene poslenosti pčele po, poljah i livadah brunče, i snašadu u košnicu raznobojnu [202.] cvetje, koji po udaljenih mëstih, po ternju i šikarju, po jarugah i planinah kupidu, odkud i sebe po zimi hraniti, i drugim hasniti mogu; nego imade i med njimi polag izrečbe Učiteljah narodah. Uvëk ćete medju vama siromakah imati, koje bez svake skerbi truda i pota samo sede u košnicu, i tudji trud uživadu, ali pitatće tko, pak takove nikakva pedepse nedostigne: da ko i ove s-vremenom nagradu za svoj trud primi du; Sa ovim svim što ovde u kratko prebrojih, nimati družtvo ovo kakovu spodobu? ima zaista, ima. Zbor ovaj ima maticu, ima poslene pčele, samo jedino u tom se razlikuju od njih, što one neku tretju verst žiteljah imadu, od česa hvala višnjemu, on medjutim pust je. Spavalismo i mi bez sve šale u dubokom snu, od kog nas probudi slavulj, koj iz zagorskog gaja izpernu i premnoge, medju kojima smo i mi, svojim božestvenim, pevanjem tako oveseli, da od onoga vremena sve većma i većma njemu spodobni postajedu; — bila je i nas obsterla noć, kojoj mutni oblaci mësec, zvezde i sva nebeska luč davajuća znamenja tako obastreše, da po tmini bajajuć, ko slepac plot, tako i mi put, koji nas i u jarugu zavesti je mogo, sledelismo, nu spomoćju Boga Velikoga i kreposti začetnikah narodne prosvete noć ova se je ovedrila, i sada nam sjaju zvezde, koje pokazuju put k-izobraženju duha i nesterpljivno čekamo u rumenoj zori postavljeni, hoćeli nam skoro osvanuti dan, dan slobode, prosvete i uzajamne ljubavi, što medju329
