ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 320
Dana 16 a Studenoga otvorena 7 saborska sëdnica govorom Gospodina Predsednika sledećim: Mila Bratjo! Na široko desno, il na lëvo motrio, zaludu Zavstunj! moje oko u Slavii Slavjana traži Ah gdë su ti narodi? gdë ..kraljstva, gdë gradi njiovi Oh tko će doći, te zbudit iz ovih grobovah život novi. Raztuženim ovako sàrcem sëdi i proslavljeni otac uzajemnosti Sveslavjanske pita sam sebe; kad je strelovito puno suzah bacio oko svečitim snëgom pokrite kolëvke Slavjanske visokih Tatarah na ravnice medju Labom i Salom. Uzderhtalo mu je u grozi nekoj sàrce, zacvilio je, kao što cvili majka nad grobom jedinca miloga, nad rakom Slavjanskih plemenah — koliko sam putah prostio ove njegove redke; toliko putah utàrnula su u meni sva čuvstva, prestale sve misli, i jedino težki uzdasi tumačili su šarcu bëdnu slutnju razplačene duše. Nije bratjo! ovo laž, tako mi najsvetie prosvëte [186.] Primite u ruke ovu Knjigu, proučite sudbinu Slavjansku; i imali od kamena sàrce izzažati ćete u njem nekoliko svetih suzah, kojim ćete porositi cveće nad grobom prošastnosti, prošastnosti lëpe i slavne, ali tužne i žuhke. Nije meni toliko ležeće kao ni nijednom vami nad toli sëdom prošastnostju, jer bila ona kakova mu drago, lovori su ju, hvala i slava, kao vërne Slavjanah drugarice odpratile u zabitnu večitost. Ali na prošastnosti utemeljena budućnost; budućnost, zlosretna ova varalica, lukava i zlobna ona, ona nam zapaliti mora šarca. Jer tko je izmedju vas toli dobri prorok, da kazati more, za dva ili tri vëka jeli tko izmedju vaših unukah proklinjajući prah kostih vaših neće pitat nad grobnicam našim, gdë su narodi ti, gdë kralj est va, gdë gradi njiovi. Nesretni potomki, akoli ovako pitali budu? — Mi pitamo »O tko će doći, te zbudit iz ovih grobovah život novi? Oh unučad pitati već neće moći. Mi plačemo, ali suze naše pretvarajuse u biser dragocëni, bivaju sladkim sanom o sretnijoj dobi a suze praunukah bit će ulje lëvano u vatro. Nas sladka nada pita, a njih će možebiti trovati spomena prošlih lëtah. I ovo je ovo nad čim je plakao veliki Kolar nad čim raztužit se mora svaki pravi Slavjan. Nu reći će gdo, briga ova najmanja je nijese bojati nikoga, sad nisu vremena bojna, sad nema barem u Europi većeg od Slavanjah naroda, tko će nas? Trutli valja nëmac, (?) izivàrti u ognju razbludah Talian, ili vëtrasti Francez, ali tromi Englez? Slabi su narodi ovi, snaga njiova spodobna je okresanom dàrvu, koje bi već odavno palo bilo, da neima dobrog koren ja u dobrom zemljištu. Gdë naprotiv narod slavjanski mlad je i jezgren, čil i svemu obiknuo; — Jest jest sladke i pune balzama reči su ove za brižno šarce raztuženog varhu budućnosti svakog slave sina; Priznajmo mi ovo, da narodi Europejski, ma bili oni zdravi i jaki, nikada više klati, žgati, topiti i ubijati, ko što su pradëdove naše nas neće; — ali kamo sreće da bi nas potukli oni, akoli se samo mi nebi sami, jer smart od njiovog mača za nas nevine bila bi Dobit (:triumphus:) veća, nego što je Vespertian slavio nad predobitjem Jerosolima; 320
