ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 311

[174.] Tako nekje i Skoro zlo okrenutse može u dobro Ljudi mogu s Ceste zaci, mogu zabluditi, A Čovečanstvo cëlo kjednoj svedj stupa Sversi Vrëme sve minja i vremena k dobiti vodi ono Sto sto vëkovah bludnih gradi, jedan Čas uništit može Rekoh V Hranilović Zatim zaključeno bi 1° da se Vukovih piesamah 2* dio kupi 2° da se predbroji na najnoviu knjigu od A. N. Gostovinskoga pod naslovom »Putositnice« — Dne 18. Svibnja otvoren sabor sliedećim govorom, kojim Gospodin A. Laboš siednicu je otvorio: Čestita i izobražena Gospodo Članovi: S ovimi niekoliko riečma naumio sam, -akoprem daočekivanju vašem zadovoljiti neću, obsviedočem sam moj bo mladjahan duh s-raznimi teškoćami obkoljen ako možebiti od neznanstva po niešto oslobodjenom ali nikako izobraženom duhu shodnog što proizvesti nemože, zato rekoh naumio sam si igračicu — sudbinu — prispodobiti sa putnikom, jer kanogod on umorno od dugog hoda tielo pod grane listjem bogate lipe, u prijatnu i kao niekim čarom k sebi vabeću spustivši sienu, scieneć se od svake neprilike, od svakog zle zvieradi progonstva uvaljena u mirnom tom naravi počiva perivoju, i sad pogleda na male berza potočića slape, koji nuz kamenje u vele prijaznom žamoru što prije žele u hladna odrazna cvietja odvitih jelah pod debelu siencu sipajućih verbah okruženoga jezera utopiti se njedra, sad baci oko na zelene širokim listjem obilne grane, po kojih svaka ptičica kon predragog si ljubimca mile izvodi piesmice, ter tako s žuborom milozvučnih glasovah oživljuju nieme stiene niema drva i preobražuju Širu goru u stan vilah i prebivalište sirenah, sad se pase oči po cernoj zemlji, iz koje nieđarca lagodnim povietarce proizmiču ružicu, sad još jedanput krenu oči na sveti strom, koji kano ponosita vila zlatnu kosu, ponosito spusti list je svoje na zabavu ugodnom, ki žar sunca ublažava hladku, ter skupa na visoku svoga tvorca Stolicu obazrese, komu poslie vrućih uzdasih šalje tople molbe svoje, a kad se jur svud dobro razgleda, počme premišljavati, kako je tamo na putu sreo znanca, kog jurve mlogo godin [175.] vidio nije, kako je ovdie i ondie, gdie sad mirno stado pase, u stara vriemena žestok boj vod j en bio, kakove je opet tamo za čoviečanstvo a temo opet za Slavjanah dogodoopis razne starine vidio dok mu najposlie oslabljene jur tako oči mirni san nezaklopi. — Tako i ja mila bratja: pripravan na put, koji bi me do prosviete dovesti mogao, buduć da u rodnom miestu ni malo za to nade gojio nisam, uputio samse za dokučiti ožedjenu svèrhu k vama po kèrvi i jeziku srodnojmi bratji Hervatskoj, i zbilja nije me prevarila nada, jer dok ovdie vierni majke Ilirie Sinovi sponosom našinstvo zagerljuju, tamo tudjinstvo 311