ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 294

prestol i možnost njegova propaše, koja slavno nëkad i cëlim svetom dermajuće ilirsko carstvo, što nas ne samo dogodovština, već isto svakdanje iskustvo uči, razori, i na to spravi, da samo još jedan pèrst od velikog onog tela i mnoštva ostaše«. [147.] Ovo indi ljuvezna bratjo! promatrajući prisiljen sam već užgan plamtećom ljubavju prama miloj i toli presladkoj Domovini, nego samo da dužnost svoju ispunim kao verni sučlan malena ovog društva, prisiljen sam rekoh ne kao da vi ova znali i već čuli nebi, koliko mi preslabe moći dopustile, i na koliko umom dokučiti budem mogao, samo dva pitanja, i to: Šta je ljubav Domovine, i učem ona zastoji predstaviti, i u najužem smislu razložiti, jer u potanko ovih razlaganja, niti mi um niti papir, niti vrëme nedopušta. Da je ljubav Domovine perva dužnost za Bogom, nedvojim, da mi svaki izmedju Gosp: Clanovah dopustiti neće, a znam bo takodjer, da zna, da ona ne zastoji samo u vanjskoj slici i u recima, već više u duhu jer šta nam hasni onaj domorodac, koji u narodnoj odeči vas dan okolo hoda, nezna zašto nosi odëlo ono, pod kojim pradëdi nëkad naši hrabro vojevaše za toli presladku Domovinu i dobra kralja, nezna šta je domorodac i šta je dužan da čini, ako ime iskrena domorodca nositi hoće, nadalje isto nas iskustvo uči, da množi izmedju onih, koji pod narodnom odećom iskazuju se, da su pravi odvëtci starih praotacah svojih, na kih desnicah srebernimi napisano bi pismeni »rodjen sam za dom, Kralja, i Ognjište« koji ti se iskazuju, da kô ljuti Lavi i bësni Tigri napasti će du onog, ki bi im prava otacah svoih napastovati htio; a kad za kratko vrëme eto ti onog u vučoj koži, koji se je prie u spodobi mirnog jagnjeta krio i pretvarao, za kratko velim šeta prot tebi golim mačem, paklenim strëlama, i okervavljenimi špicami, ište priliku, gdë bi tebi, ali predragoj ti materi vàrh svih materah Domovini najme nauditi mogao — no naprotiv vidimo opet takove kojih duh i čini pokazuju, što su? i tko su? a molim vas bratjo! koji su takvi? Zaisto da cei dan ispitavam, drugog odgovora dobiti neću, nego jadni ovaj: oni su sami takovi, kojima obće dobro je svetinja skupa takodjer koji vlastitu sebi slavu steći, za najveće prokletstvo derže, i za načelo imaju svedj ono: da su prah i pepeo, iz kog su stvoreni, i u kog se obratili budu koji vazda mislidu, da su ono bilje, koje na jedanput izgine, i višega nëma, danas je, sutra ga već cerna zemlja sa svojimi pokriji krili, i slava vlasti ta sebi pribavljena skupa šnjim da se pretvori u sad iz kog najposlë cervi potrebitu ranu. zadobivaju. — Slava pako koja se zadobija po zrokuvanju obćega dobra cëloj Domovini večita i kroz mnoga stolletja neizgovornimi načini proslavljujese, nju si unuci i potomci za primer uzmu, i pod nje barjakom vojuju, za dom, kralja, i ognjište. Bratjo indi [148.] mislimo uvëk i pred očima deržimo, da smo sinci majke Slavie, koja nas u krilu svojem vlastitim mlëkom na korist i obranu ne pako na škodu i pogibelj odgoji, — smislimose da smo u duboki San pali, iz kog se samo onda probuditi budemo mogli, kad nam ljubav majke Domovine Svetinja, a sloga vodja svega dobra bude. Rekoh 294