ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 293

Tica u zraku, riba u vodi Lav u šumi sarna u gori Veseli se u slobodi Glas večerni čim zaori A da čovek sam na svetu Ki je nad svimi skori pervi Nebi uživo slast tu svetu Ku i u prahu žiju červi I tim vrëme je bratjo ohola Da za obće dobro sreće Sred rodnog së lepog kola Postavite jenkrat veće I tad će kazat Svetu Da ste ljudi od istine Da neslogu marže kletu Šarca vaša — robske tmine I ondaj će lepše pesni Sred slavenskoga pëvat gaja Ilir kad mu rod ljuvezni . Poznat neće zlobe râja [146.] Tadće mila Domovina Sretna u Svetu verh svog biti Kad će iz grudih naših tmina I ljubavi se plam stvoriti. — Rekoh [Rukom i tintom iscrtan neki kao ukrasni ornament nepravilnih oblika.] Dana 5. Svibnja 1844 otvorena jedanaista saborska Sednica govorom Gosp. Ilie Boića sledećim: Ljuvezna Bratjo! Vrëdni sučlanovi! Čim urese sveta ovoga nada mnom nebo u zraku viseći, poda mnom Zemlju sa ostalim stvorenji, kud naposlë mogu, ugledam, zaisto začudim se i.rečem: Bože! kolike si razne narode, razna kolëna i običajah tvojom tvojom mogućnost ju Tebi samomu na slavu i diku stvorio« Ali jedno im samo fali, čim da ispunjuju želju Tvoju, i sebe sretne čine, drugo im pako obiluje čim svoje Tudjinstvu podaju. Usrëtio si otče blagotvorni i dobrostivi nekoje blagom onim zemaljskim, slogom najme, kôm prava dëdovah kô verni unuci i potomci praotacah Svojih prot najljutjem napadniku čversto i neoskvernjeno uzderžati mogu, kojom najmanji i najslabii narodi iz tminah zemaljski raj ugledajuć, baceć okove tudjinstva popeše se na najviši verhunac ne samo veličine i moznošti vanjske već iste izobraženosti, kom isti mravinci černu prodiru zemlju, ter si obitalište na njoj sagrade, po kojoj i najslabie ptice najvećeg i najjačeg gavrana iz zraka na tla obaliti, i ugnjesti kadresu. No naprotiv pak nadario si nekoje kugom onom večitom neslogom najme, kojom najmožnia carstva u male deržave, dapače samo u malahne strane velikih deržavah spravljaju se, po kojoj se carski prestol i dragocënosti njegove u stolicu prosiačku obraća kojom carske krune u prah i pepeo u prah satvaraju najjača i najveća društva razdëljuju, kojeduhom silno nekad rimsko carstvo, gerčki 293