ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 270

oružje za sadašnje ljubezna bratjo! vrëme nije ino, nego duh-mači drvnih i okrutnih vremenah pretvorilisu se u lagana perca, a junačtvo u duh Narodnosti — perom treba, da se brani, duhom pako treba dirat krila Narodnosti. Sloga nam budi barjak, a na barjaku Upis »Ljubav domovine, i pod otim Narodnosti barjakom vojujmo hrabro, vojujmo ko što nam dëdovi vojevaše. Pod ovaj Narodnosti barjak kad se sva mila bratja karvi ilirske slože, o tad će mo pod njim sdružiti se moći, k-stëgu opčenom uzajemnosti slavjanske — slogom samo, slogom treba, sve da se radi, a Ljubavju domovine svi da se garlimo, narodna da branimo prava, narodni da raširimo jezik — I to kada bude — uvidjet će ljudi dušmani naši — kojih hajda dobar broj imamo, uviri jet će rekoh, da nam ništa naudit nemogu, videtće, da su im svi trudi za ludu, da su tašte njihove namišljenosti. — O pustićedu nas onda, i moratće nas ako nebi i htëli, jer jedan Narod, koji osamdeset millionah broji, on da bi zadnji bio — to neka nebude. — Složno samo mila Bratjo treba da se stupa, i svladat smo jaki sve, što nam se suprotivi, i kroz slogu vërujtemi i ljubav uzajemnu dostitćemo blagu sverhu našu; uzdignutćemo Majku iz tamnog Groba, i vënce joj blage radosti i nevine utëhe isplesti na jasnom prestolju, dat ćemo joj žezlo sladke slobode, kojim da vlada i pod svojim nas zaštituje krilom. Rekoh. D. Sooš. U istom Saboru deržan Govor sledeći G: Matho Mrazović Čestita Gospodo, Domorodna Bratjo! Ne mala radost obuzme me, kad mi po jednom iz medju Gosp: Clanovah, vriednom domorodcu, i meni ljubeznom Prianu naviestiste dozvolenje, u Vaše domorodno družtvo stupiti — jer svakog spodobnog družtva glavna sverha biti mora, mniem: da koliko Granice njegovih silah dopuštaju, domorodnoj stvari, jedinostju blagih, dobro mile naše za uviek poražena propade, s-orudjem nesloge kopano? — Ne Č. Gospodo! nij dost biti, ma kojega mu drago družtva Članom bezposlenim; već zakone neoskvernjene sačuvati, polag njih se vladati, i koliko okolnosti dopuštaju u svakom slučaju koristiü — to je dužnost, to je sverha cëlog družtva; indi i svakog posebnog Člana, a što ako nečini nij'više ništ, već Machina niemi svedok — na taj način mislim, da će svakizmed Clanovah mladjanog našeg' družtva si za strogu dužnost deržati; zakone ne samo proti svakom Oskvernitelju čuvati; već samoga sebe čestje putah opomenuti na obderžavanje istih, tersitese, koliko sile i okolnosti dopuštaju, u svakom slučaju, koji se pokaže hasniti — i takim načinom k-glavnoj se sverzi primicati. — A kako se to kod nas — ako smiem pitati, kako se to kod nas radi? — Ko se na uredbe obzire — Jelise polag propisa svakog Sabora derže Govori ? ja bar zaoto neznam. Već sam višeputah imao sreću u vašem Saboru biti; nu, nisam čuo, da samo jedanput kojeg izmedju G. Clanovah govoriti, kakovomu se otuda napredku nadati možemo? Mnogi krat, još prie, nego što sam Član postao, čuh Vaše družtvo hvaliti, mnokrat bih pitan u kakvom se stanju nahodi — Sto da sam kazao, već veseo

... dobro! ali je to onda bilo, kad niti nebi bio mogo — bez oskvernuti istinu — drugčie kazati: — A kakav odgovor bi mogao tužan sad dati

... zao — A bili mogo dobar, — nek svaki iskreno misleći i nepristrastni domorodac sudi? ili se, morda ne moći o tom u saborih osvëdociti: gdë je vidëti mnoge, koji kao trice, svaku stvar, ticala se sta joj 270