ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 269

tu ljubavi prama Ilirstvu, a kamoli k miloj uzajemlosti svih Slavjanah — dali tako nesložne ufamose možebit, da će Nas drugi Slavjani u svoje pustiti kolo, zar da šnjima i mi se upoznamo svetom, da se i mi med izobražene Narode zabrojiti možemo, mi li rekoh želimo ozvatise pravim Potomcim slavnih onih Slavo-Ilirah, kojim bo se rimskim boriše za slobodu Lavovim, koji bo u vrëme Škendera velikoga Oca Philipa drugoga istim Perzianom, najmožniem za onda Carstvom gospodariše, pred kojih ljutim macom bojaše se Nemci, koji bo toliko putah braneć vëru, Kralja i slobodu velika bojna polja, za steći slavu, za vrednim se oživati imenom Slavjanah, za ostavit izgled potomstva, carnom napoj iše karvjom — a mi takovim dedovim da se Potomci bi zvali mogli? ovakovim hladokarvnim sarcom prama narodnosti? — o to nam niti iz daleka neka na Um nepada! na stran indi ludim predsudom, na stran hladnim sercem prama miloj narodnosti našoj, koja bo lëpu s var hu ima, i što bo je bilo, neka prestane. A mi pako evo turobna zima počela je dizat hladna svoja — krila sa carne zemljice, milim raskošim cvetjem stupa nam na susret žudjeno Pramaletje, sva se narav preobrazi t harli, a mi samo, da se veselili nebi, našoj Majci da je zima, a to neka daleko od nas bude. Novim sada pocrnimo dihati duhom, i to duhom narodnosti Ilirske, i uzajemnosti Slavjanske, ovo su nam svetinje, ove dve blage požude, koje nam u šarce treba, da budu: za ovim težiti moramo, kao za svarhom družtva našega; jer stavimo si svetu poslovicu naprë, da [»]narodnost bez narodnosti, jest tëlo bez kosti« i zaista najćičemo svetu istinu ovih rečih, da narod svaki, koji narodnim duhom nediše, narodnim svojim jezikom se govoriti se stidi, svoja narodna prava gazi, i kada jedni za nju danom i nočju delaju i brinese, da ju u blagom vide cvëtu, drugi im se izmihavaju — oj jao narodu takovom, jao domovini svakojj koja takve bezobrazne da reći moram sinove u svojem krilu hrani, jer bez narodnosti skoro će opasti, ako već opao nije, skoro će se izbrisati iz broja čovečanstva, to jest prestati će narodnom biti — Na ova se žalostna i sve zaista tuge vrëdna smislimo mila bratjo, i zaista će mo novim se upaliti rodoljubja i mile narodnosti ilirske plamom, jer promislimo samo milu našu domovinu, na što je dospëla, u kakovoj bëdi gledaše je nemili hladokervnim ćutom sinovi, gledašeju rekoh, kako ljute suze uzdiseć na Grobu mile Narodnosti, u kojeg bo je jedino po neslozi i po gadnom opala je jalu, tolika već prolëva godišta — Minu lëto za letom, dan minu za danom, kamen opane sa kamena hramah narodnosti — slavne kosti pretvoriše se u sitni prah i pepeo Otacah naših, proniknu iz njeg cvëtje po grobovih višeputa njihovih, ali ljudi kosci, okrutni dušmani u cvëtku ih jošte pokosiše — Premislimo i nadalje milu Majku našu, u kakovom neizobraženosti kalja se močvaru, gdë su nam knjige, gdë nam je narodnost, gde nam je isti već jezik, o skoro će se on, koji junačkim svojim zvukom poznat je svetu, skoro će se rekoh pretvoriti u nježnost plahu i taštu — a kad jezika nema o onda se nenadajmo već nikada dobe bolje, jer nam nikad usvanuti neće — I tako bo opasti ćemo u težke tudjinstva Okove. — I da sve to plašilo nas nebi, oboružimose, i bistrim pogledajmo okom, ah kolike strašne videt će mo lavove, kako nam se groze, kako nam stavljaju listve, podmeću okove, da se ulovimo — jao nama onda, kad pod tudjim živet ćemo jarmom — Ovo nas neka zbudi — ovo si k-sercu pristupiti pustimo; i zaisto inače ćemo morati misliti, i novim se oboružiti oružem, za braniti se, za braniti narodnost, za braniti jezik i sladku slobodu — Oto pako • ' v 269