ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 230
Govor deržan 8-a Prosinca 1839 u Saboru Čitaonice Sern. GKath. Kada obzirnie vele one božanske bolje misleći nego čovečanske čine kratkim i slabim raiši reči hoču umom mojim promotrim, po kojih nezatrudljivem menju razuma svoga premnogi Slavu vëkovitu tako o Slavi njiovoj pod ni pošto meni i vami ovde u ovom odlučenom mëstu nazočnem predočitovati prepustio budem; ar isti dio predočitih krasnih i spomenka vrednih njiovi posalah, dapače ista stalnost ljubavi njiove u parsima prebivajuče grožnje iste smerti na toliko je metala, da oni nadalje u svom odlučkom stalni i neprestrašeni ostalisu i spomenak sebi neumarli učinili. — Sto o Slavi počeosam govoriti, [36.] mučaću zaisto, niti ću upisati od glasovitoga onoga Blagorećnika Cicerona rimskoga večnika, kojega Zgovorljivost i Umëtnost razuma njegovoga, da umom mojim bi presudio, malo u žilah tela moga postavljeno jest, odperto valujem, vas Mudroljubitelji Pitagor i Plato kojeh tverdina mudrine kao cversto sazidana zidina niti perom upisati, a manje umom presuditi, i gdo u mogućnosti, bi bio, u govoru momu zamučati, a još manje hoću (zamučati) spomenuti. — Tebe anda jedinoga takodjer i sliku tvoju o Pesnice krasni Gunduliću, sladoglasja pako Početnice napervo stavljam u govoru momu kaoti ogledalo, kojisi zarad tvojih trudov vënac krune sebi priskerbio, zaradi česa što u parsima našima neugasljivu proti domovini pako goruću vatru uspirio i podzga jest, ime tvoje kao neumarlo od zahvalnih Potomacah i dan danas slavise. Iz ovih i mnogih drugih vidimo, koliko tisućah Godinah je prošlo, da duh u njima svetlost sveta motriti je presta, pa imena njihova vendar, kao dabi u drugoj strani sveta trajala, i dan dašji slavijuse. Što anda je nama raditi, da i naša imena slavilase budu, nesudim zaisto drugo, nego da cëli tečaj vremena u dobrih činih osebujno pako na.Dobro domovine naše spadajučih sprevodimo, i umom našim po trudu i potu zadobljenem vrednu uspënu nama pribavimo, zarad koje mile naše Otačbine potomci nas slaviti i hvaliti budu mogli, da i Njima vredna slika od nas na dobro i branenje domovine, kao hrabromu Vodji po dokončanom taboru dar i kinć, alduvana i prikazana je: to anda u meni je gorelo, da bi Vas Članovi vredni z-ovémi, koja napervo Već rekao jesam, bolje obavëstio, i najpredi na Stalnost i zjedinjene ganuo, koje ovdi jako potrebito je, kao goder i kod tela duša, ako hoće, da živi, i uživa radosti sveta, a najposlëdne na uživanje poslih onih, iz kojih sebi čovek slavu vëkovitu, i neumarlü pribaviti može, od zjedinjenja anda i Sloge pervo, zatim od napredka u naukih govoriti počeosam, zato; jerbo gdi nisu kreposti tela stalne i tako, kao Lanac z-lancom složene, odtud niti iz naukov želni plodovi nadatise mogu. Ova na našem tëlu opaziti je moći, da ako najmenša stranka ovoga bolestna je, sve žile jakost izgubiju, slabost poćutiju, i cëlo tëlo kao trulo i mertvo postane. — Z-ovim anda i drugima na pervo iziti nakanio sam, ali kada iz druge strane bolje presudio jesam, ova niti pomisliti stališi meni moji nisu dopustili, misleći, da z-govorom mojim jal što niti pomisliti bi mogo, dabi koji ovde bio, u šarcu kojega zmed vas nebi (uzputio) uzbudio: jerbo Čovek on, koj razumom nadëlan je, sebi sam, da dobro poprime, zapovëdati može, anda nije potreba spominjati; koj pako ova učiniti 230
