ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 125
Sto mi pišeš da ćeš možda o Uskrsu otići u Dalmaciu, budi ti na volju; no ako ćeš mene poslušati, ostavi to putovanje za jesen, pa ću tada i ja s'tobom doći, a i samnom će doći ovdašnji jedan oficir, ako mu dopuste; zgodnije i prijatnije bi bilo tako putovanje a i jevtinije i u bolje doba; a đaci će moji tada biti otpušteni iz Sjemeništa; a sada u Sjemeništu niti ji uprav viđeti, kamoli se dobro upoznati i sprijateljiti šnjima; a osobito o Uskrsu kad ji molitve i duhovan je gore zatvara u onim zidinama. Ti izbiri što je tebi drago; a ja ti samo moje mnenje kažem i moju želju, e ću ja svakojako o jeseni pružiti noge do moje braće; a u toliko te više molim da odgodiš to putovanje do jeseni, u koliko znadem za stanovito da će za koju godinu trajati u Bosni sadanje čemerno i prekukavno stanje, kako već možda znadeš; a [u] sadašnjim okolnostima neka ne iđe u Bosnu ko je rad svojoj glavi 2 . Razaberi se svrhu toga, i što skorije odgovori mi što si odlučio; nemoj prvu moju molitvu iz Đakova odbiti od sebe. Što želim ne mogu da doželim, a da ne želim i pred nogama bi mi se valjalo. Koliko sam želio i još sada želim da ti tobože! nevjestu u oči pogledam, a evo još nemogu da imam te sreće; nego evoti od nje što sam mimogred i mahom mogao poznati: srdita pa dosljedno i pomršava, nos na kraju izbočen, a lice nebi rekao đevojačko, već žene udate, sasvim da nema možda više od 20 godina. Drugo ti o njoj neznam za sada kazati. Ali da ne bi ti otkuda zaključio da je ružna ! e bi se zaista prevario. Jeli ti draga istina? eto ti je. Biskupa ti nijesam s' tvoje strane pozdravio, budući sam i ja tada jedva izčekivao da ga vidim; a kad samk njemu ćeo pristupiti, iznenada me zovnuše, pa nijesam ni mogao uprav da se saberem, i da se spomenem tvojeg pozdrava; a sada više na vreme nije. A ni nevjestu ti nijesam pozdravio — niti me zato moli. Dragi moj brate, živome sada Bogu zahvaljujem, što nijesam u Bosni ostao i baš vidim da njegova ruka upravlja samnom kad me je iz onoga kukavila izvadio. Ostalo si možda čuo, no neznam znadeš li da prokleti Omer-paša traži 900 zlatnij eh dukata za glavu Jukićevu 3 ; zatvorene trgovce i sveštenike sunećeli su; a ko se nije dao sunećeti odrizali im komad uda čovječjega; a pritom svega toga upustili nizamâ u tamnicu da blude na tijelo tijeh kukavaca; pa su i na Jukića bludili! Da sam ostao u Bosni što bi sada od mene bilo?! Vjerujmi, brate, nikada žalostnije nijesam pomišljao na Bosnu, na prekukavnu našu Bosnu, što sada; pri žalostnom prizoru te naše nesrećnice svijest mi se smuti, niti može da se sabere, i da promisli što može od nje napokon da bude, Božje uhvanje mene nikada nije ostavilo, no me jednako u svakoj narodnoj nesreći ćešilo; ali kad hoću da sada moje uhvanje probudim da me razgovara, i da mi pridstavlja priobraženu Bosnu, moje se uhvanje smuti. — Evo je taman sada Topalović kod mene bio; mio mu bješe tvoj pozdrav i milo te otpozdravlja, i moli te da mu pozdraviš tamo njegove prijatelje. [Nekoliko redaka već napisanih učinio je nečitkima svojom rukom]. Ceo sam da ti pošljem jednu pjesmu za Neven pa sam se porekao; neću te neću ništa da na svjetlost dadem prije mojeg spjevanja o »Pobratimstvu 4 . — Što je od tvojieh pjesama? pogodilise? Pozdravi mi Bartulića 5 i Hristu, a i Starčevića; da ti rečem i Vezica 6 znam da bi ti mučno bilo. Nije ti potreba da se staraš oko toga kako bi se [sprija]teljio s' mojiem prijateljima; ta oni su već tvoji prijatelji kako su doznali da si ti moj a ja tvoj; nego što se tiče dopisivanja, to cijenim biće mučno [nekoliko riječi precrtano] dok lično nepoznaju i oni tebe i [ti] nia: a to hoćeli biti o Uskrsu, ili o jeseni, ti znaš; a ja bi volio da o jeseni bude, kako reko. Ako te ko upita 125
