ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)
Strana - 122
đosmo, ponudi me starac, hoćuli da se napijem, no nehotivši, rastadosmose, 1 priporučio me da mu pozdravim Nacu i tebe kod koga sam se s'Nacom pozno. Tu veče sam došao u Raiće. Iz Raića, u subotu mi se trefiše kola do u Okučane, a odatle druga do u Novu Gradišku, a treća iz Nove Gradiške do u Oriovce. Ono popodne me je snijeg pratio. Tude u krčmi ugledam jednog Dalmatinca Spljećanina, i kažem mu da sam ga viđevao kad sam bio došao iz Bosne u Spljet; on ti tada stade vikati = Živila Dalmacia, pa mene zalije rakijom, da ti svu onu veče, mira nijesam imao. Onu noć sam srećom zatvorio sobu u kojoj sam spavao, a drugčije bio bi nagraisao, jer kad sam se obnoć probudio, čujem kao neko ševrda oko moje ključanice; bješe u krčmi dvadesetak cigana, i cigankinja, pa ili su me oni htjeli pohoditi, ili koja sluškinja, jer osobito jedna crnomanjasta visoka, jedra a vatrena svu me onu veče pogledala. Sjutradan, čekavši utaman kola za jedno dva sata, uputim se pješe, dok me stigoše i povedoše jedna kola do Andrijevaca gor. a odavle s'drugim kolima do Broda. U Brodu sam također za jedan sat čekao kola, dok me namjera ne namjeri na jednog Švabu, koji se vraćao s'vašara u Vinkovce. Ovaj me povede do u Vrpolje. Tude, bojeći se mojije ušiju nedadoše mi sobu i krevet nego mi prostriše na stolu, a kad ja lego, dođe mi sluškinja jedna, pa mi šapće kano ljubećime: [»]rekla je gospodarica da vam je spravila sobu, ako hoćete u sobi spavati«. Nijesam htjeo. Sada kako ću ja u Djakovo doći? Kola nema, već za 4 —5 for.; a pješe ni đavao ne bi pregazio, ne samo u opancima, no nebi ni u švapskim čizmama. Da imam 6 for. kupiobi jedne čizme, pa bi u njima gazio; no nemam nego 5. U muci sam bio tako za nikoliko sati, kad dođe jedan seljak, i pogodise da će me u Djakovo povesti za 3 for. Dodo u pusto Djakovo oko podne, blatav, i zamazan kano đavolski sin; sjašem pred Biskupovim vratima, na kojima stoje pet-šest momaka, te gledaju što će ovo Bosance amo. — Jeli gospod. Brlić kod kuće? — »Nije. Otišao jutros u selo, a u četvrtak će se vratiti«. — Ko je ostao ovde mjesto njega? »Niko«. — A što će te?« Tada se ja uzmučim, pa neznavši što, pridam onom kojega vikaše za ključara, list kojega mi tvoj brat upisa = Molim vas, podajte toga lista Biskupu. Vele oni meni da ja otiđem k njemu. — Kako ću pred njim doći ovako blatav? A dok sam se prioblačio u ključarevoj sobi, jedno mi momče donese ključ bratove sobe i velimi = ponesite zamnom sve što imate. Pa me ostavi u bratovoj sobi. Tude stoj, stoj, i stoj, niti me Biskup zove, niti ko više za me pita, nego do jednog sata zovu me na ručak, a kad ručam otiđem opet u bratovu sobu; pa poslije tražim sam tri četiri puta bili mogao s'Biskupom govoriti — ali mi svaki put odgovore da je kod matere == A zadnji mi put vele da je mučno š'njime govoriti, jer da je bolestan. Sada neznam šta ću, ni kakoću. Nebi mogao nego otići ocu Biskupovu, no ako me pita odkud sam, i što sam? — Sinoć pak me zovnuše na večeru, pa mi dadoše jednu sobicu da u njoj spavam, a jutros, evo me opet u bratovoj sobi, ovo ti pišem == i ovde mi doniješe hleba i sira za priručak. Vidise da o meni misle, ali ko, kakoli, to sam Bog zna. Nije mi drugo nego čekati da brat dođe. Kaži Martinu 8 , da mu još nepišem, jer da još za koji dan brata nemoti vidjeti. Piši mi na mah, ima li što iz Dalmacie — Pozdravi Bartulića, Hristu. Martina. Bog ti. Brat Bogdan'
