ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 121

jedan starac, koji je hodio svojemu vinogradu; s'ovim sam se starcem dragovoljno razgovarao, i tako od teškoga puta zabavljao; i srčeno me nudio da se svratim u njegov vinograd čašu vina da popijem, i bio bi se svratio da nije bilo sunce već dobro sašlo. Kad sam došao u Voloder jedva sam mogao noge iz blata vaditi, a sunce je već bilo zašlo. Nego kad sam pred krčmom vidio jedna kola okrenuta za Kutinu, srce mi se skrozi razigra, snage mi se pomladiše, i požurim se da dođem do krčme, kano žedan jelen do vode; a osobito, kad zapazim da su ljudi počeli sjedati u kolima, tada sam sebice gazio do koljena i niže koljena. Molim vas, gospodine, kud idete s'kolima? »U Kutinu!«. Tada ga stadem moliti i priklinjati da bi me primio, da nebi žalio dobro mu platiti; ali ga nijesam nikako mogao domoliti, jer ji bješe 4 u kolima. Ja da sam tada mogao upaliti i njega, i njegova kola, zgrčeno bi mi se srce ponapravilo, i htjeo sam da ga opsujem radi nemilostiva srca, i da ga kunem; no ja neznam što me usteglo, te se okrenem krčmarici — bili mogao ovde noćiti. »Nebi«, odgovori mi, namrštenim licem, videći me onako blatava, i bojeći se da joj ne ostavim turskije ušiju. Ta ni đavlu u paklu nije suvlje srce nego što je tada moje bilo. Do Kutine kako ću doći onakvim blatom, a sumračje već hoće da se hvata? a ako ostanem nemam đe noćiti! Smrkne mi se od srdžbe pred očima, no drugo nije bilo, morao sam se uputiti nadalje. Kola preda mnom sakataju preko blata, pa stadoše, jer jedna žena hoće da se malo porazgovori gazdom. Dok se gazda razgovara, sluga mi njegov maše rukom da dođem brže — a kad dođem, upita gazdu — Gospodaru, evo ovoga momka, hoćeteli ga primiti u koIa[?] — »Hajde, hoću«. Uzdahnu tada. Pitaju me tada, otkud, kuda, kako, koju knjigu hrvatski pisanu, »jer srpski neznam, a da srpski znadem, davno 0 bratimskoj ljubavi (jer mi gazda reče da je Srbin), stadoše mi se moliti da prostim što me na mah ne primiše »jer što će te, mi vas ni jesmo poznavali«. A kad začuše da sam učio u tiskarni, veli mi gazda da mu prodam, ako imam, koju knjigu hrvatski pisanu, »jer srpski neznam, a da srpski znadem, davno bi bio pop«. Tada mu poklonih »Iskrice«

3 i 4-u svezku narodnije pjesama

4

. Taj gazda bješe iz jednog sela blizu Belovara, kovač bogati; odvede me da noćim šnjime kod svoga jednog pobratima, i svu veče nije drugo radio ver {= već) zanaglio = Ala lepog govora, u ovako mladog čoveka! Da svako selo ima ovako jednog čoveka! eh! Pij Pavle

5

, pij! Ja sam tu noć spavao na dobrome jednom krevetu, a domaćin se zavalio na klupu. Moj prijatelj mi dade svoje ime, naredio je svojemu pobratimu, da, kad bi prošao drugi put onuda, ne gleda za me potrošiti koliko mu drago, da će on sve platiti. A od mene drugo da ne traži osim jedne knjige i jednog srčenog pozdrava. Taj čovjek, ima ženu, a djece nema • Sjutradan, kad sam došao kod Ilove, jedno je momče hodilo spram meni iz Lipovljana. Kaže mi da je iz Jasenovca, i da su otac i dva brata Bartulićeva

5 u Lipovljanima u velikoj krčmi od nekoliko dana, radi drva, 1 da će skoro se vratiti kući. To me razveseli. Kad dođo u krčmu u Lipovljanima, poznam na mah po govoru starijeg brata Bartulićeva, pozdravim ga, kažem da mu je brat svjedočbu dobio itd. On tada zovne oca, koji mi počme koješta kazivati i pitati o Naci

7

. Pojeo sam bio malo hljeba i napiose malo vina, platim i hoću da odlazim, al'mi dobar starac veli: »Sto odmah ideš? Ako ćeš, počekaj za po sata dok ručamo, pa ćeš samnom u kolima do Novske, a da idem dalje i dalje bi te poveo kad se poznaješ s'mojim Nacom«. Zahvalio sam mu i ostado. Zvašeme da dođem šnjima ručati, no nijesam mario. Stariji brat ostade u Lipovljanima radi drva, a mlađi i otac otiđoše. U Novsku, kad do-