ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 120

— »Dobro, dobro — ali ja igjem odmah. Možete u Dugoselu ručati, nude će te naći postna.« — A mi hajdmo dakle — kažem krčmarici da neću ništa, i pogodim se 12 krajcara što će me provesti u Dugoselo. Kad sam došao u Dugoselo, pojedo nešto jeguljevijeh repova, koje sam morao loviti u lokvetinu vode i srdit što su mi tražili forint za povesti me u Kloštar-Ivanić, uputim se opet pješe, ali kakvo bješe to moje putovanje Bog sami bi mogao kazati. Pantljik mi kida ramena, a teško mogu da dišem kako su mi se prsa pod torbom umorila; noge gaze po blatu, a poplati me nešto bole kano da su ranjeni. Kod Kloštar-Ivanića na putu dogjo do nekakvije kola koja su iz polja kući hodila, i stadem prositi i kumiti da bi me prihvatili, ali utaman: kamenita srca nijesam mogao da izmolim. Došaosam u Ivanić-Kloštar oko tri sata. Kad sam u krčmi zapitao, hoćeli ko u Slavoniu, vele mi da ima trojica, megju kojima jedan žandarski kapetan, koji igju u Brod. Ta trojica sastalise s'nekim oficirima, te se kartaju; a ja hoćuli neću li, da ji molim nebilime primili sa sobom. Najpotla stisko srce, kapu u ruci, pa kucnem na njiova vrata. »Errain«. — Gospodo, moliću vas za veliku jednu ljubav, a da ste u mojoj prilici i vama bi bilo drago da vam se učini što ja sada od vas prosim. Vi igjete u Slavoniu, a i ja igjem tamo, da bi ste me primili s'vama, i da bi ste mi zaštedili truda i umora, a što bi pravo bilo platiti nebi se uklonio. »Moj sinko-, drage volje bismo te primili, no nas ima pet, i prtljage podosta; konji slabi, a put vidiš kakvi je. A da možemo, drage bi te volje primili.« Tada dobro ručam, pa malo zadrijema[m] na stolu; pa još za vidila platim forint za ručak i krevet, te otigjem da spavam. Kada svlači obuću s'nogu, sva mi noga u vodi, a pod nogom napeli se prišti kano očistjene glavice bijelog luka. Sjutra pak rano oko pet sati i po obučem ranjene noge, i natovarim torbu nad kabanicom da me pantljik manje kida, pa prie zore začmem nabadati po smrznutom blatu, kano po čavlima. Ko me vidi, čudise turčinu kako sam tako rano bob sadi, a koji se samnom za malo uputi, na mah me opsadne: što se govori? hoćeli što biti? kažu da se Turčin sprema za boj i.p. i.p. Tako se uputi samnom jedan katolik iz svoje kuće do u bližnje selo. »Otkud igješ, komšia?« Iz Zagreba. »Što se čuje u Zagrebu, hoćeli biti boj«. — A Bog bi ti znao, brate: znaš što su ljudi, svaki svoju bacaniju kaže; to što ti znadem kazati, jest — da nije nikome pravo — da se svak tuži. — »To je istina, bogme. Da ti pravo kažem, mi smo bolje pravice imali pod Magjarima. A što radi Ban? jeli sada u Zagrebu? Jest. »A pače, što sam čuo da će biti tabor kod Zagreba?« Tako se govori, no ko zna jeli istina. »Kod nas se i to čuje; baš mi je jučer jedan moj susjed Srbin kazivao: da je Caru Ruskome osvanula knjiga pod glavom, da otme sveti grad Jerusalim Turcima, i da će zato biti boj s'Turcima«. — Da bi Bog dao da se taj boj zametne, i Bosni bi bolje bilo, a Rus, bogme može, samo kad hoće — nije Turčin Rusu ni svirala. »Ali da ti kažem, Rus nije dobar car«. Kako nije dobar car? »Kažu svi da je jako nemilostiv; Srbi, koji su šnjime jednoga zakona, pa i sami kažu da nije dobar car? Pače, brate skladujete li kako vi katolici sa Srbima koji s'vama živu? — »Ah dobro, sve kano da i nijesmo drugoga zakona; dobro, dobro«. — Ej, brate, kako zaboravi pisati ti srpski. U Križu sam taj drugi dan ručao, i sasvim da sam jedva mogao nogu za nogom vući, odlučio sam bio noćiti u Kutini. Svak mi je u Križu govorio da nemogu nikako doći do veče u Kutinu. Podne već bješe prevalilo, te se počelo rastapati smrznuto blato; pa eto meni gore na gore: sad bježe noge podamnom, i svakog časa hoću da panem. Iz Vidernjaka me poveze jedan seljak za jedno po sata. Kod Volodera pak hodio je za nekoliko vremena samnom 120