ARHIVSKI VJESNIK 13. (ZAGREB, 1970.)

Strana - 119

IV. PISMA IGNJATU BRLICU 1. [Đakovo, 2. III. 1852.] Na 2 ožujka — Jučer pri podne sam došao u Djakovo, kano u kakvu pustinju. Kucah vidim, a ljudih ne vidim; a da ji ima po čuvenju nebi nikada poznao, jer je sve mukom zamuknulo. Moje nesreće! brata

1 nenagjo, e dva-tri sata prie nego što sam došao, otigje u nekakvo selo; a ni Topalovića mi nema; otišao u Osjek, kad je ovdje.* Nego hajde da ti kažem sve redom i putovanje i došastje moje u Djakovo. U srijedu

2

, kako znaš, rano, oko šest sati, uprti tešku torbu na rame, pa na nju kabanicu i čizme, te nategnuvši opanke, hajde, hajde, hajde kano čvrst konj za jedan sat; no to malo po malo torba sve teža, i pantljik hoće da mi ramena odvali, te se kukavac obzirem svaki čas nećeli koja kola zamnom; ali obzirao se ne obzirao sve mi jedno, kolah nema, te ja poslije sata i po putovanja i obziran ja, prostri kabanicu ukraj puta, snimi torbu i čizme, te legni ugrijäo se kano da sam bio kod žestoke vatre, premda po mrazu sam gazio, i vjetrić me niki razlagjivao. Uzmem zemljovid u ruku, i gledam koliko sam po prilici odmašio: Sesvete mi kaže blizu Zagreba, a ja bajan još nijesam ni u Sesvete; te opet olovnu torbu na rame, pa kabanicu pa čizme, pa hajde, dok dogjo u Sesvete; tude pred krčmom obazrem se još jedanput nećeli kakva kola, a kad kolah ne vidim, ugjem u krčmu: imali vina i hljeba? »Ima«. Pojedem malo hljeba, popijem malo vina: pa se uputim nadalje. Kad dogjem do nekakvog raskršća, okrenem se da upitam koga, kud se igje u Kioštar-Ivanić, to zamnom naklapa nešto čovječine, štapom u ruci. Bješe Bjelovarac, i hoće da igje u Belovar, i kaže mi da su ga sada iz Zagreba dovezla kola do u Sesvete. Kada to čujem, još teža mi torba bude, a hoću da puknem srdit. Dogjosmo do krčme kod grada Draškovićeva, veli mi drug: Sada ću malo počiniti u bircauzu, i štogod pojesti, pa ću nadalje. Ja mu ništa na to neodgovorim, te on meni: A i vami bi bilo potrebito štogod uzeti, jer ima još mnogo do u Dugoselo. Ja .ni riječi, već sjednem prid krčmom, a on stade mokriti, pa vidcći da ja neulazim u krčmu, nastavi svoj put. Kad ugjem u krčmu, upitam imali što za ručak, i donesemi nešto mesa; velim ja — ne mrsim se danas, no donesi ako imaš što postna; a ako nemaš ništa, a ti vina i hljeba. Dok krčmarica otigje da mi donese malo hljeba, upitam jednog čoeka koji se baš iz krčme spremao da odlazi — kud igjete: »U Dugoselo«. — I ja ig jem u Dugoselo, pa možemo zajedno. »Ali ja neću pješe, imam kola«. A vi, molim Vas, primite me u vaša kola, pa što bude pravo, evo sam. 119