ARHIVSKI VJESNIK 10. (ZAGREB, 1967.)

Strana - 203

tema.

135 Nakon sankcije i oznake da je ispravu potpisao, kralj se i potpisao.

136 Kako je kralj potpisan kao »vjenčani kralj«, darovnica se datira vrlo različito, ali gotovo uvijek poslije 1217. g.

137 Ipak valja najprije naglasiti da isprava nije sačuvana u originalu, nego u prijepisu iz XIV st. Već je to neki malum omen za ispravu. Dakako, sam po sebi nedovoljan za bilo kakvu sumnju u njenu autentičnost. Zbog toga i jest ona dosad gotovo uvijek smatrana autentičnom. Jedino je Jireček, kao što je spomenuto, prigovarao njenoj autentičnosti. Držao je da je interpolirana, i to oni dijelovi isprave koji govore o samostanskim posjedima na Stonu. Uz Jirečeka se našao i Stanojević, koji je radeći na problemima iz srpske diplomatike stekao neobično istančan osjećaj za vrijednost diploma. Kad se i on složio s Jirečekom u tome da »je ta povelja u ostalom dosta sumnjiva«,

138 onda nije mislio samo na to da povlađuje Jirečeku, na koga se i pozivao. On je tada ispitivao intitulaciju u ispravama Stefana Prvovjenčanog. U jedinoj dosad poznatoj originalnoj Stefanovoj ispravi — to je ona izdana u Dubrovniku oko 1214. — intitulacija glasi: Az veli župan Stefan.

139 Naprotiv, u žičkoj povelji — koja kao ni mljetska nije sačuvana u originalu," nego u prijepisu — intitulacija je mnogo duža. Ondje je Stefan »po božjoj milosti vjenčani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahlmije.«

140 U mljetskoj je intitulaciji slična: Az grešni Stefan, veli kralj, namjestni gospodin vse srpske zemlje i Dioklije i Dalmacije i Travunije i hlmske zemlje.« Iz obiju naslova zaključuje Stanojević ovo: »Pošto su one (tj. obje isprave — N. K.) postale, ili su bar prepisane, potpuno nezavisno jedna od druge, može se za izvesno uzeti, da su se u Intitulaciji Stevana Prvovenčanog pominjale: sve srpske zemlje, Dioklitija, Travunija, Dalmacija i Zahumlje.«

141 Ako je Stanojević mislio samo na opseg vlasti označen u intitulaciji, onda je imao pravo. Ali sasvim je drugo pitanje da li »veli kralj« i »namestni gospodin« doista odgovaraju »venčanom kralju« i »samodržcu sve srpske zemlje i pomorske«

142 u potpisu! On je imao utoliko pravo kad je ustvrdio da se u raškim ispravama »Intitulacije po pravilu ne slažu s Potpisom«, jer »su vrlo često opširnije no sam Potpis.«

143 To je sve tačno, ali čini mi se da nije smio intitulaciju ove Stefanove darovnice proglasiti samo sadržajno siromašnijom od potpisa. A. Solovjev, koji je posljednji pisao o Stefanovoj darovnici Mljetu i Hilandaru, smatra titulu neobičnom.

144 Međutim, njega je struktura arenge vodila do Stefanove hilandarske povelje, odnosno do žitija sv. Simeona, koje je napisao Sava Nemanjić. On misli da je upravo »povelja Stefana — sina bila kostur za """ »Ašte li kto zavistiju sotoninoju ođrbžimb i drbZbnetb razoriti eto otb prinosimyhb mnoju prësvetëi bogorodici blagodetelbnici, takovyi da budetb prokletb odb gospoda boga vbsedrbžitelja i prësvetyje bogorođice, i sila čbstbnago i životvoreštago krbsta da mbstitb jego vb ninja(š)nemb vëcë i vb buduštemb i odb mene grešbnago budi jemu anathema«. F. Miklošić, n. dj., str. 10. 136 »Sego radi pisavb i podbpisahb«. F. Miklošić, n. dj., str. 10. 137 Miklošić je datira između 1222. i 1228. (n. dj., str. 8); isto tako i Smičiklas. Solovjev je datira 1217. g. »Međutim, Stefan Prvovenčani, dobivši krunu od pape, izdao je povelju benediktinskom manastiru na Mljetu (verovatno iste 1217 g.)«. Godišnjak V, str. 71—72). 138 Glas 92, str. 143. 139 CD III, str. 140. 140 Glas 92, str. 143. 141 Glas 92, str. 143—144. 142 CD III, str. 225. 143 Glas 106, str. 33. 144 Godišnjak V, str. 72. 203