ARHIVSKI VJESNIK 10. (ZAGREB, 1967.)
Strana - 186
katorima bilo potrebno. Sem toga, često su dve autentične povelje spojene i prepisane u jednu«. Stanojević je, nadalje, mogao utvrditi činjenicu koja je dotad bila poznata i u hrvatskoj historiografiji, naime, da je najveći broj falsifikata ili interpoliranih isprava crkvenog porijekla, »što je uostalom i sasvim prirodno, jer je crkvama i manastirima najviše bilo potrebno i kod njih se najviše ispoljava težnja da utvrde ili prošire svoja prava«. On je smatrao za potrebno da naročito naglasi kako se i »u manastirskim falsifikovanim i interpoliranim poveljama poneki put ne vidi zašto je povelja falsifikovana ili interpolirana«. 4 Bez želje da bude potpuno iscrpan, on je dao i pregled literature o falsifikatima, odnosno popis srpskih povelja koje su osumnjičene kao falsificirane ili podmetnute. Skrenut ćemo pažnju samo na one isprave o kojima će i u ovoj raspravi biti govora. To su isprave u korist mljetskog benediktinskog samostana sv. Marije, koje su se sve donedavna ubrajale u skupinu tzv. lokrumskih falsifikata. Naime, tako je Šišić 5 nazvao čitavu grupu falsificiranih isprava zbog toga što je tobožnji destinatar bio lokrumski benediktinski samostan. Ali već je i on iz spomenute skupine izdvojio jednu ispravu, tobožnju darovnicu kneza Dese iz 1151. g. u korist benediktinskog samostana sv. Marije u Pulsanu. 6 Međutim, napad na lokrumske falsifikate počeo je davno prije Šišića. Doduše, do njegova vremena nije bilo cjelovitih rasprava, već se tu i tamo, više prigodno, upozoravalo na neispravnost oblika i proturječnosti u samim falsifikatima. K. Jireček je imao bez sumnje najbolje izvježbano oko za prepoznavanje sumnjivih isprava. Stoga je on, nakon Engela 7 , označio kao falsifikate ne samo isprave lokrumskog samostana već i darovnicu Stefana Prvovjenčanog u korist istog samostana, koju je držao interpoliranom »besonders die Stelle von einem angeblichen Grundbesitz auf der Halbinsel von Stagno von Meer zu Meer«. 8 Kad je zatim izdavao bulu pape Ivana XXII iz 1325, onda mu se »hrisovule kraljeva srpskih dane manastiru Mljetskomu« 9 više nisu činile sumnjivima. Bar to nije na ovom mjestu označio. Pišući o »Hilandarskoj povelji velikog župana Stefana (Prvovenčanog) iz godine 1200—1202«, A. Solovjev 10 se osvrnuo i na Stefanovu darovnicu mljetskom samostanu. Stefanova hilandarska povelja je nastala, prema uvjerenju Solovjeva, prema Nemanjinoj isto tako hilandarskoj povelji, ali je od nje »više pesnički i verski nadahnuta« i »najmanje obraća pažnju na verska pitanja«. Sankcija i potpis odgovaraju duhu onog vremena, a titula »namestni gospodin vrlo je retka« i »dolazi još u povelji istog Prvovenčanog mljetskom manastiru«. Dalja usporedba isprava vodi Solovjeva do zaključka da su obje darovnice autentične. »Pesnički, živi stil Prvovenčanog u povelji i iskreno sećanje na svoga oca, jako se pribli4 Glas 169, str. 17—8. 5 Letopis popa Dukljanina, SKA, pos. izd., Filoz. i fil. spisi, knj. 18, 1928, str. 184— 255. (dalje = Letopis). * Tekst isprave vidi u T. Smičiklasa, Codex diplomaticus II, str. 67—68 (po Kukuljeviću, Codex II, str. 45—46), zatim u F. Šišića, Letopis, str. 200—201. 7 Geschichte des Freistaates von Ragusa, Wien 1807, str. 69. 8 C. Jireček, Das christliche Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanländer, 1897, Str. 23. 9 Spomenici srpski, Spomenik XI, str. 25. On je prepisao bulu pod datumom: 13. VI 1324. Vidi bilj. 192. w Prilozi za književnost, istoriju, jezik i folklor V, 1925, str. 62—91. (dalje = Prilozi V). 186
