A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
mentarne forme vladavine). Od spoljnjih organizacionih karakteristika i formalno- pravnih promena je, medutim, bilo vaznije to sto se tada poceo menjati i karakter politickog sistema: poceli su da omeksavaju metodi vrsenja vlasti, dok su osnovne strukture jednopartijskog sistema i personalne vladavine ostale neozledene. U tom je obliku nakon retorzija iz 1944-45. smirujuca, te pocev od 1948. iznova pojacana (a tada pretezno spram simpatizera Kominforma i zbog kolektivizacije negodujucih seljaka zaostrena) diktatúra pocela da popusta. Prvi znak za to bio je plenum CK od 3. i 4. juna 1951, koji je kritikovao razmere cistki i „cesta” bezakonja, te koji je proglasio delimicnu amnestiju. Ovim je Titov rezim poceo da gubi izvorni i za njega karakteristican staljinisticki despotizam i - vremenom - da biva pripitomljen u neku vrstu birokratske autokratije pragmaticnog, paternalistickog karaktéra. Proglasenje samoupravljanja nije izazvalo ozbiljnije politicko protivljenje. U partiji je generalno smatrano organskim delom borbe protiv Kominforma, te su ga zbog toga prihvatili i oni kadrovi koji su se bojali haosa, sirenja neorganizovanosti, te je u najgorem slucaju smatrano za neku vrstu neophodnog zla, neizbezne „ekonomske zr- tve” polozene na oltár socijalisticke ideologije. Tako je növi kurs odobrio i VI kongres partije koji je odrzan od 2. do 7. novembra 1952. (KPJ je svoje ime tada promenila u Savez komunista, ozivljavajuci marksisticku tradiciju iz 1847-48.), a ucvrstila ga je i ustavna reforma od 13 januara 1953. Pozitivnu recepciju novog kursa olaksalo je i to sto mere, premda atraktivne, zapravo nisu donele radikalne promene. Cvrsti uslovi blokade ucinili su neizbeznim odrzanje centralizacije, koncentraciju izvora, te je zbog toga u drzavi zapravo postojala neka vrsta ratnokomunistickog kompulsivnog privredivanja, a centralizam osnovnih elemenata sistema (partije, oruzanih snaga, redistributivne budzetske politike) opstao je jos dugo, sve do sredine sezdesetih godina. Neposredni cilj mera nije ni bila stvarna centralizacija, vec reprezentovanje nove ideologije, jacanje poverenja jugoslovenskog drustva u KPJ/SKJ kao nezavisnu „nacionalnu” komunisticku partiju (koja predstavlja jugoslovenske interese) i novi model socijalizmakao drustvene Perspektive. Proglasenje samoupravljanja je utoliko imalo vaznu legitimisucu funkciju, te je jacanjem poverenja doprinelo tome da Jugoslavia bude u stanju da se uspesno suprotstavi Staljinovom Sovjetskom Savezu. Naravno, ovaj uspeh je imao i ne manje vazne dalje uzroke, a medu kojima su i okoncanje kolektivizacije, zapadna pomoc, kao i - na sta smo vec ukazivali - teror prema „informbirovcima” i odluka Moskve da ne posegne za sredstvima vojne inter- vencije. Narocito je vazno bilo odustajanje od kolektivizacije, posto je samo tako mogla biti pruzena ruka pomirenja prema seljastvu, koja je cinila vecinu jugoslovenskog drustva (u manjoj meri, te mimo htenja da postane gest spram Zapada i nacionalne inteligencije, slicnom je cilju sluzilo i ublazavanje pritiska na crkve, npr. pretvaranje Stepinceve kazne u kucni pritvor decembra 1951.). U pocetnoj fazi udaljavanja od Sovjetskog Saveza Titova vlada je jos i intenzivirala kolektivizaciju, sto je imalo za rezultat to da je na prekretnici 1950-51. cca 25 % poljoprivrednih povrsina dospelo u posed seljackih radnih zadruga. Otpor seljastva je, medutim, bio previse jak da bi ga bilo moguce ispustiti iz vida, posto bez masovne podrske seljastva evidentno ne bi bilo ni sanse za eventualni novi, ovoga puta antisovjetski rat za nezavisnost. Ipak, u to je vreme iz raznoraznih razloga (ekonomskih, nacionalnih, verskih) u drzavi 214
