A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
izbilo vise seljackihbuna, npr. u maju 1950. ubosanskoj Cazinskoj Krajini i u okolini hrvatskog Slunja. Pored svega toga je uz blokadu i dve susne godine jos i haos izazvan kolektivizacijom imao ulogu u prehrambenim poteskocama. Zbog toga je na osnovu odluka partijskog plénuma koji je odrzan 29. i 30. decembra 1949. kolektivizacija najpre usporena, a potom i prekinuta, dok je obavezni otkup ukinut. Posle toga je dekretom od 30. marta 1953. odreden potpuno növi smer agrarne politike. Prislo se reorganizaciji zemljoradnickih zadruga, koje su vremenom postale samoupravna poljoprivredna preduzeca, te je nadalje dozvoljeno clanstvu da istupi iz zadruge i ponese sa sobom predatu zemlju do povrsine od 10 hektara (velicina privatnog poseda je maksimalizovana do te granice). Pod uticajem ovoga gro zemljoradnickih zadruga je ubrzo prestao da postoji, a osnovno sredstvo „socijalistickog preobrazaja” sela postala je kooperacija drustvenog sektora i privatnih gazdinstava, odn. drustveni otkup poljoprivrednog zemljista. Izvanredno vazan element suceljavanja sa Sovjetima predstavljalo je repozicioni- ranje spoljne politike drzave. Okoncanje izolacije i obezbedivanje neophodne spoljne pomoci za prezivljavanje su za Jugoslaviju koja se borila sa velikim poteskocama, a kojaje do tadabilapodvrgnutablokadi od strane njenih istocnoevropskih saveznika, predstavljalo elementarnu nuznost, a tome se kratkorocno mogla nadati samo od zapadnih sila. Zato je za Beograd postalo vazno sredivanje jugoslovenskih veza sa Zapadom, koje su nakon 1945. dospele na minimum. Velike zapadne sile su ubrzo prepoznale mogucnost da je sa Jugoslavijom u potpunosti izvodljivo uspostavljanje pojasa koji bi odvojio Moskvu od Mediterana, a koji bi se protezao od Turske do Italije (nije slucajno Cercil vec 1944. zahtevao 50 % uticaja u Jugoslaviji), te da bi lakse mogli biti neutralisani snazni italijanski i grcki komunisticki pokreti. Prepoznato je i to da bi anonsiranjem jednakosti socijalistickih zemalja i raznolikosti oblika socijalisticke izgradnje titoisticka ideologija mogla imati dezintegrativni uticaj na monolitni po- redak sovjetskog bloka. Zbog toga su one odlucile da potpomognu Jugoslaviju bez propisivanja za Tita neprihvatljivih preduslova u zamenu za potporu. Ponovno uspostavljanje kontakata, medutim, nije islo lako. Naime, potpomaganje Jugoslavije kojaje postala antisovjetska ubrzo je postalo vazan strateski i propagan- disticki cilj na Zapadu, ali je do 1948. iz vise razloga (boljsevizacija drzave, konflikt oko Trsta, podrska grckim komunistima) svoj efekat ispoljilo i nagomilano nepo- verenje. Zbog toga je obimnije pruzanje pomoci krenulo tek od 1949, na vrhuncu hladnog rata, kada je zbog razvoja oruzanih snaga istocnog bloka i erozije jugoslo- venske vojne nadmoci spram njenih suseda intervencija protiv Jugoslavije izgledala kao realna opasnost. No u pocetku nije samo Zapad bio nepoverljiv prema do tada istinski ratobornom balkanskom komunisti, Josipu Brozu Titu, vec je i Tito zazirao od Zapada. U pocetku je verovao u sopstvenu snagu i sve dok mu nije postalo jasno koliko je duboku provaliju izmedu dve drzave usekla Staljinova politika cuvao se toga da brzom promenom orijentacije sam presece mogucnost sredivanja sovjetsko-jugo- slovenskih odnosa. Pored toga, on je i iz ideoloskih razloga prezao od zavisnosti od kapitálisa. No 1949. se, medutim, kominformovska hajka protiv Jugoslavije izrodila do te mere da vise nije bilo moguce gajiti iluzije. Tako je Jugoslavia morala da okonca pruzanje pomoci grckim ustanicima (jugoslovensko-grcka granica je zatvorenajuna 215
