A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
kog prava (pravo glasa je oduzeto od gotovo 200 000 ljudi, pozivajuci se na njihova dela tokom rata, no to je bilo opravdano samo delimicno) i potiskivanjem stotina hiljada u emigraciju, njihova izborna baza bila drasticno suzena. Opozicione stranke su pod ovakvim uslovima bojkotovale izbore, i pozvale svoje sledbenike na bojkot. ízbori su uprkos tome odrzani 11. novembra, prakticno sa jednom jedinom izbor- nom listom Narodnog fronta, kao jednopartijsko glasanje (bilo je, doduse, moguce glasati i protiv liste Narodnog fronta, ali je zbog bojkota i manipulacija u kampanji kod stanovnistva stvoren utisakda ce vlasti saznati kako je ko glasao...). Na koncu je glasalo 88,7 procenataosoba sa pravom glasa, a 90,8 procenata tih osoba je glasalo za listu Narodnog fronta - sto uprkos svim ogranicenjima izborne slobode pokazuje i to da je u poredenju sa izbornim rezultatima istocnoevropskih komunistickih partija iz 1945-46. KPJ zaista imala podrsku naroda. Na táj nácin je u Jugoslaviji prakticno veckrajem 1945. uspostavljen jednopartijski sistem. Nakon izboraje, naime, prestala svaka mogucnost za delovanje partija van Narodnog fronta, a male stranke u okviru Narodnog fronta nisu predstavljale protivtezu KP} i ubrzo su odumrle. Izabrana narodna skupstina je vec 29. novembra ukinula monarhiju i proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, ozakonivsi 1. decembra dotadasnje od- luke AVNO}-a, da bi 31. januara 1946. usvojila i növi socijalisticki ustav drzave (koji je u potpunosti sastavljen po obrascu sovjetskog ustava iz 1936). Time je apsolutizam KP} postao potpun. Istina, na povrsini je, u svakodnevnoj politickoj delatnosti ili u stampi, i dalje u prvom planu stajao Narodni front, izrazavajuci kontinuitet jedinstva oformljenog u oslobodilackom ratu. Medutim, u stvarnosti je afirmisana apsolutna vlast KPJ, kao sto je to priznao i prvi legitimni kongres, ukoliko ne racunamo osnivacki kongres iz 1919, V kongres KPJ, koji je trajao od 21. do 28. jula 1948, uz konstataciju, da sistem jugoslovenske narodne demokratije vrsi funkciju dikatature proletarijata. Pored cistki i likvidacije visepartijskog sistema, stavljanje crkvi pod kontrolu je predstavljalo trecu okosnicu novog politickog sistema. Retorzije su sustigle i sve- stenstvo, a osobito veliki napori su ucinjeni zarad slamanja hrvatskog klera, koji je smatran za politick! najopasnijeg. Tokom istog je u jednom od najvecih politickih procesa te epohe (drugi je bio proces cetnickom vodi Drazi Mihajlovicu od 10. do 15. jula 1946. koji je okoncan smrtnom presudom), 11. oktobra 1946. (a nakon sto je odbio uspostavljanje jedne „samostalne” - od Vatikana odvojene - hrvatske Ka- tolicke crkve), pod optuzbom za saradnju sa ustasama na 16 godina robije osuden zagrebacki nadbiskup Alojzije Stepinac. Uvodenje jednopartijske diktature nije uzdrmalo medunarodni polozaj drzave: Titovu vladu nije podrzavala samo Moskva, vec i velike zapadne sile, barem utoliko sto su ubrzo priznale novu jugoslovensku drzavu. U pripremama za Pariski mirovni ugovor od 10. februara 1947. Jugoslavia je mogla da uzme ucesca kao pobednicka drzava, saveznik velikih antifasistickih sila. Mirovni ugovori su potvrdili granice drzave. Medu jugoslovenskim teritorijalnim pretenzijama akceptirane su samo one spram Italije, premda ni one u celosti. No Jugoslavia je i tako dobila teritoriju od 7000 kvadratnih kilometara sa gotovo 470 000 stanovnika (Istra, Rijeka, Zadar, jugozapadni deo slovenskog etnickog podrucja), dosudena joj je ratna odsteta od 220 miliona dolara, dók je pitanje Trsta premosceno prelaznim kompromisom: oformljena je 205
