A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
Slobodna teritorija Trsta (STT), cija je zona „A” (u sustini grad i obalni pojas koji vodi k njemu) dospela pod anglosaksonsku, a zóna „B” pod jugoslovensku kontrolu. Paralelno sa politickom tranzicijom je - po sovjetskom obrascu - reorganizovana i privreda. Podrzavljenja su na osnovu odluka AVNOJ-a o konfiskaciji i sekvestraciji otpocela jós tokom rata, a privremena vlada je nakon marta 1945. nastavila sa ek- sproprijacijama. Tako je Zakón o nacionalizaciji od 5. decembra 1946. u sustini samo kodifikovao proces koji je de facto vec bio sproveden. Na táj nácin je, uz izuzetak poljoprivrede, zanatstva i trgovine na malo, privatna svojinabila likvidirana vec 1944- 46, no zakón od 28. aprila 1948. je i zanatsku i sitnotrgovinsku sferu podveo pod strog drzavni nadzor. Dvadeset treceg avgusta 1945. donet je Zakón o agrarnoj reformi i kolonizaciji, na osnovu kojeg su eksproprisani crkveni i privatni posedi veci od 45 hek- tara, ukupno 1,57 miliona hektara. Polovina, odnosno 800 000 hektara je podeljeno, a na ostaloj teritoriji su organizovana drzavna gazdinstva i zemljoradnicke zadruge. Zajedno sa podelom zemlje naseljeno je i gotovo 60 000 porodica iz poljoprivredno pasivnih krajeva, preteznim delom Srba, u plodne severne krajeve, gotovo tri cetvrtine njih u Vojvodinu, a prvenstveno na mesto proteranih Nemaca. Uveden je obavezan otkup, a pocev od 1948. je izvrsen pokusaj kolektivizacije. Spoljna trgovina drzave je orijentisanapremalstoku, a parlamentje 28. aprila 1947. prihvatio prvi Petogodisnji plan za period 1947-51, cime je uvedena centralizovana planska privreda. U sredistu prvog petogodisnjeg plana stajali su zavrsetak obnove, elektrifikacija i razvoj teske industrije. U tom duhu plan je propisivao petostruko povecanje industrijske proizvod- nje, te povecanje poljoprivredne proizvodnje za jedan i po puta u odnosu na 1939. godinu. Ove planske cifre, naravno, nije bilo moguce realizovati (premda je izbijanje Kominformovskog konflikta 1948. predstavljao delimican razlog za to), medutim, treba priznati da su programi obnove bili manje-vise ispunjeni. Jugoslavia je pored milionskog gubitka u ljudskim zivotima u ratu pretrpela i veliku materijalnu stetu: saobracajna mreza se raspala, unistene su dve petine industrije i cetvrtina stambenog fonda. Do 1948. obnova i razvoj industrije zaista su napredovali velikim tempóm (industrijska proizvodnja je vec krajem 1947. za 20 % prevazila predratnu), a jedno od objasnjenja za to mozemo potraziti u spoljnim izvorima (u pomoci UNRRA-e u iznosu vecem od 400 miliona dolara, sovjetskoj potpori i pokrenutim reparacionim isporukama), ali osnovnu pokretacku snagu su davali doslednost rukovodstva spram ciljeva i poglavito samopozrtvovani napori jugoslovenskog drustva. Za razliku od drugih „narodnih demokratija” Jugoslavija je osnovana kao savezna drzava. U cilju lecenja nacionalnih rana iz perioda kraljevine i shodno obecanjima AVNOJ-a iznovembra 1943. drzava je reorganizovana kao federacija pet nacija (srp- ska, hrvatska, makedonska, crnogorska - bosnjacki muslimani tada su smatrani samo za versku skupinu) i sest republika (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora), a u Srbiji su formirane dve dalje jedinice, Autonomna Oblast Kosovo-Metohija koja je pruzala dom vecini jugoslovenskih Albanaca i visenacionalna Autonomna Pokrajina Vojvodina. Tokom povlacenja unutrasnjih granica komisija za razgranicenje koju je predvodio Milovan Dilas generalno je sledila istorijski uspostav- ljene drzavne i pokrajinske granice, a u nekim slucajevima one su, kao u slucajevima prikljucenja istocnog dela Srema Vojvodini, odnosno Kotorskog zaliva Crnoj Gori, 206
