A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
To su ucinili uprkos cinjenici da su Deklaracija velikih antifasistickih sila od 11. fe- bruara 1945. i sporazumi Tita sa predsednikom emigrantske vlade u Londonu, jednim od rukovodilaca Hrvatske seljacke stranke (HSS) Ivánom Subasicem (sklopljeni 16. juna, te 1. novembra i 1. decembra 1944.), propisivali obezbedenje slobode i svojinskih prava, kao i pluralizaciju politicke scene. Medutim, navedeni sporazumi su dosli do izrazaja samo u ogranicenom obimu i privremeno: u sustini su se iscrpeli u tome sto su u prvoj vladi Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ - prvi zvanicni naziv nove Jugoslavije), kojaje pod predsedavanjemTita oformljena 7. marta 1945, tri mestabila obezbedena gradanskim politicarima (ali je samo Subasic dobio ozbiljniji portfelj kao ministar inostranih poslova), odnosno u tome sto je u privremenu narodnu skupsti- nu prekvalifikovani AVNOJ (Antifasisticko vece narodnog oslobodenja Jugoslavije, politicka organizacija koja je u podjednakoj meri vrsila funkcije partizanske vlasti i partizanskog pokreta) prosiren pojedinim clanovima poslednje izabrane nacionalne skupstine iz 1939. i nekolicinom delegata gradanskih partija. No KPJ se trudila da se pluralizam zaustavi na tome da obnovljena stranacka rukovodstva proglase podrsku jugoslovenskom Narodnom frontu (zvanicno nastalom razdvajanjem drzavnih i po- litickih funkcija AVNOJ-a na kongresu koji je odrzan od 5. do 7. avgusta 1945.), ali da ne razvijaju stvarnu aktivnost (odnosno da to cine samo posredstvom pojedinih politicara ili strucnjaka kao clanova Narodnog fronta). Zamisao o visepartijskom sistemu je bila daleko od KPJ kao partije staljinisticke provenijencije, a partizanima kao samopouzdanjem ispunjenim svezim pobednicima ni najmanje nije bila po ukusu mogucnost da oruzanim ustankom sprovedene drustvene transformacije sada posredstvom mirnog i jednostavnog politickog nadmetanja dospeju do mogucnosti da budu revidirane. Pored toga, smatralo se da bi dopustanje delovanja gradanskih partija kője manifestuju „mekse forme” vojnicki porazenih nacionalizama iznova zaostrilo nacionalne konflikte, posto su se gradanske partije, generalno, sa vecom ili manjom uzdrzanoscu odnosile spram novog, federativnog sistema. Narocito se srpska nacionalna partija (Demokratska stranka - DS) pod rukovodstvom Milana Grola protivila izgradnji drzavne strukture po principu „pet nacija - sest republika”, osporavajuci od srpskog odvojeni crnogorski i makedonski zivalj za nacije, kao i opravdanost postojanja vojvodanske i kosovske autonomije (DS je stajala na platformi srpsko-hrvatsko-slovenackog trijalizma, te je eventualno mogla da prihvati autono- mno izdvajanje Bosne i Flercegovine kao prelazne srpsko-hrvatske zone). Rukovodstva vise malih stranaka su se prikljucenjem Narodnom frontu pona- sala u skladu sa ocekivanjima KPJ, ali rukovodioci dve partije iz starog stranackog sistema kője su tokom 1944-45. iznova dobile na politickom znacaju, to jest rukovodioci Hrvatske seljacke stranke i Demokratske stranke to nisu ucinili. Oni su zeleli da postignu potpunu obnovu njihovih partija i bili su spremni da se prikljuce Narodnom frontu samo u slucaju da on funkcionise po osnovu koalicije partija. U toj situaciji KPJ je preduzela sve zarad slamanja legalnih, ali van Narodnog fronta postojecih stranaka. One nisu mogle da nastave organizacioni rad na podrucju cele drzave, niti normalnu politicku kampanju, njihovi organi jedva da su mogli i da se pojave, a njihovi ministri su unutar vlade bili potisnuti na periferiju (pa su tako sva trojica do 8. oktobra podneli svoje ostavke), dok je masovnim oduzimanjem birac204
