A. Sajti Enikő – Juhász József – Molnár Tibor: A titói rendszer megszilárdulása a Tisza mentén 1945–1955 - A Titói Jugoszlávia levéltári forrásai 4. (Zenta - Szeged, 2013)
Mellékletek
Jozef Juhas PRVA DECENIJA TITOVE JUGOSLAVIJE Prilikom zavrsetka Drugog svetskog rata Komunisticka partija Jugoslavije (KPJ) se od svih istocnoevropskih komunistickih partija nalazila u najpovoljnijem polozaju. Kao rezultat uspesnog antifasistickog oslobodilackog rata koji je vodila od jula 1941. do maja 1945, ona je raspolagala ozbiljnom unutrasnjom podrskom, medunarodnim legitimitetom i popularnim vodom u liku Josipa Broza Tita, drzeci tako sa svojim clanstvom od 140 000 ljudi i armijom koja je bila narasla na 800 000 ljudi celoku- pnu teritoriju drzave u svojim rukama. Tako je KPJ smesta mogla da se lati domace implementacije svog ideoloskog i politickog uzora, drustvenog sistema Staljinovog Sovjetskog Saveza. GODINE „NACIONALNOG STALJINIZMA” Izviruci iz prethodnih ratnih zbivanja, te shodno sopstvenom staljinistickom sko- lovanju, za KPJ je prvi i najvazniji zadatak predstavljala izgradnja sveobuhvatnog politicko-upravnog aparata i tajne sluzbe, odnosno „ciscenje” drzave od svih stvarnih ili zamisljenih neprijatelja. Taj proces je zapocela vec tokom rata, a do kraja 1946. (kada je zavrsen obracun sa jezgrom, nakon rata zaostalih grupa cetnika, ustasa i balista, jos sposobnih za vrsenje sabotaza i atentata) je i sprovela. Prosirenjem jednog odeljenja partizanskog Vrhovnog staba 13. maja 1944. oformljeno je Odeljenje za zastitu naroda (ÓZNA), kője je marta 1946. razdvojeno na Upravu drzavne bezbed- nosti (UDBA) i Kontraobavestajnu sluzbu (KOS), a 15. avgusta 1944. je oformljen Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je vrsio funkciju oruzanih snaga unutrasnje bezbednosti. Pozivajuci se na borbu protiv kolaboranata, ove su organi- zacije tokom 1944-45. godine izvrsile u drzavi tako sistematicne cistke i retribucije, da je broj njihovih zrtava prema pojedinim procenama mogao da dosegne i brojku od 150-200 000 ljudi. Masovni teror dobro ilustruju Blajburski masakr uprilicen medu hrvatskim izbeglicama (ustasama i neustasama), antialbanske, antinemacke i antimadarske represalije koje su kulminirale u periodu vojne uprave na Kosovu i u Vojvodini, ili desetkovanje srpske inteligencije i gradanstva u periodu nakon oslobodenja Beograda. Nije dvojbeno, naravno, da su fasisticki ratni zlocinci i kola- boranti zaista postojali, ali su postupci protiv njih oskudevali u legitimitetu, dok su s druge strane medu njih na osnovu subjektivne procene i bez ikakvih razloga bili uvrsteni mnogi. Naime, izmedu 1941. i 1945, u drzavi se nije odvijao samo antifasi- sticki oslobodilacki rat, vec i gradanski rat medu klasama, kao i etnicki rat izmedu razlicitih naroda. Pobednicki partizani su sve gubitnike uvrstili medu kolaborante, stavise, iskoristili su priliku i za obracun sa gradanskim oponentima novoga rezima u izgradnji (demokratske partije, crkve, itd.). 203
