Biernacki Karol - Fodor István (szerk.): Impériumváltás a Vajdaságban 1944. Promena imperije u Vojvodini 1944 godine - Dél-Alföldi évszázadok 28. (Szeged - Zenta, 2010)
ZORÁN JANJETOVIC: POLOZAJ MADARA U VOJVODINI NA KRAJU DRUGOG SVETSKOG RATA I NJEGOVI UZROCI
madarskih vlasti u Backoj, odnosno nemackih u Banatu. Za madarske mase, posebno u Backoj i Baranji, cinilo se da je kucnuo cas oslobodenja.5 Sto se Madara u Banatu tice, oni su se trenutno morali zadovoljiti polozajem formalno dobro tretirane nacionalne manjine koja je mogla da gaji nade u pripajanje zemlji matici u doglednoj buducnosti. Iako je polozaj madarske „narodne grupe” u Banatu bio jaci na papiru nego u stvar- nosti, on je ipák znacio poboljsanje u odnosu na meduratno razdoblje.6 Losiji je bio polozaj Madara u Sremu, koji su uzivali vrlo ogranicena kulturna prava (bez skolstva na maternjem jeziku) i takode se nadali pripajanju Madarskoj.7 Madarska vlada je pak sa svoje strane podrzala isljenje samo izvesnog broja ratnim dejstvima ugorzenih Madara iz Bosne u Backu, ali ne i iz Srema — za koji se nadala da ce jednom pripasti Madarskoj.8 Ucesce vojvodanskih Madara u okupatorskom upravnom aparatu, a posebno saradnja nekih od njih u slucajevima progona Srba (posebno u juznoj Backoj 1942. za vreme tzv. „Racije”)9, doveli su medunacionalne odnose do usijanja. Ovo ce biti jedan od glavnih faktora koji ce uticati na sudbinu madarske manjine u oktobru 1944, kao i u mesecima i godinama koje su usledile. Strah od osvete srpskog stanovnistva je verovatno bio snazan faktor koji je vezivao madarske mase za madarski rezim u Backoj i nemacki u Banatu: strah za licnu i nacionalnu egzistenciju je ocito prevagnuo nad mutnim nadama u poboljsanje socijalnog polozaja koje su nudili komunisti. Tako se dogadaji iz jeseni 1944. mogu tumaciti kao jos jedna runda u sudaru dva nacionalizma — u posle nekoliko godina ponovo izmenjenim okolnostima. Druga ravan u kojoj treba posmatrati sudbinu vojvodanskih Madara na kraju Drugog svetskog rata su ideologija i politika Komunisticke partije Jugoslavije koja je na kraju rata preuzela vlast u zemlji. Ni jedna ni druga nije bila jednodimenzionalna ni konstantna. Do sredine tridesetih godina KPJ je, po instrukcijama iz Moskve, radila na razbijanju Jugoslavije kao „burzoaske tvorevine”. Pri tömje nezadovoljstvo razlicitih naroda i nacionalnih manjina trebalo da posluzi kao zgodno orude za rusenje burzoaske drzave. Medutim, kada je Moskva presla na pozicije otpora fasizmu i odustala od razbijanja Jugoslavije, njena jugoslovenska ispostava je sledila novu liniju, ne odricuci se zalaganja za prava nacionalnih manjina.10 Ovo je bilo u skladu sa internacionaliz- mom za koji su se zalagali Kominterna i rukovodstvo visenacionalnog Sovjetskog Sa- veza, ali i u skladu sa interesima same KPJ. Sa parolama o ravnopravnosti naroda KPJ je usla i u rat. Pokazalo se da je, silóm prilika, KPJ ona opredeljenja koja su dobrim delom bila takticke prirode morala da pretvori u strateska: buduci da su sve antikomunisticke snage delovale pod nacionalnim znamenjima, brojcano mala Komunisticka partija je mogla da ih nadjaca samo 5 KasaS, n. d., 37-113. 6 Sándor Vegh: Le Systeme du puvoir d’occupation dans le Banat Yougoslave 1941-1944, u: Les systemes d’occupation en Yougoslavie 1941-1945. Belgrade, 1963.; Ekkehard Völkl: Der Westbnat 1941-1944. Die deutsche, die ungarische und andere Volksgruppen. München, 1999. passim. 7 VÖLKL, n. d., 76-78., 100-123.; Kasas, n. d., 115-123. 8 KasaS, n. d„ 125-128. 9 Zvonimir Golubovic: Racija u juznoj Backoj 1942. godine, Novi Sad, 1992. 10 Jankó Pleterski: Nacije, Jugoslavija, revolucija. Beograd, 1985. str. 244-374.; Branko Petra- NOVlö: Istorija Jugoslavije, I, Kraljevina Jugoslavija 1918-1941. Beograd [1988.], str. 214-254.; Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd, 1985. str. 98-102., 129-175. 55
