Biernacki Karol - Fodor István (szerk.): Impériumváltás a Vajdaságban 1944. Promena imperije u Vojvodini 1944 godine - Dél-Alföldi évszázadok 28. (Szeged - Zenta, 2010)
ZORÁN JANJETOVIC: POLOZAJ MADARA U VOJVODINI NA KRAJU DRUGOG SVETSKOG RATA I NJEGOVI UZROCI
okupljanjem pristalica iz redova svih naroda i nacionalnih manjina. Ako se pogledaju partijski proglasi tokom celog rata na tlu Jugoslavije, vidi se da su oni upuceni svim „postenim” pripadnicima raznih narodnosti. Odziv pripadnika pojedinih naroda je, medutim, bio razlicit i zavisio je od konkretnih prilika u kojima su se pripadnici doticne narodnosti nasli. Sto se Madara tice, deo predratnih komunista u Backoj se pasivizirao, a deo je pao kao zrtva mera vlasti vec 1941.11 Do ukljucivanja u NOP u vecem broju je prvo doslo u Slavoniji, gde su za to postojali bolji uslovi.11 12 U samoj Vojvodini nije doslo do ukljucivanja masa — ni madarskih, ni nemackih, ni slovenskih — u NOP u meri u kojoj su to komunisticke vode zelele. Kao sto smo videli, u slucaju Madara postojali su jasni, istorijski razlozi koji su ih, uz dodatno dejstvo propagande, u velikoj vecini svrstali na stranu Madarske i njene saveznice, Nemacke. Komunisticka partija Jugoslavije se na unutrasnjepolitickom i spoljnopolitickom planu trudila da prosiri bazu svog uticaja. Na inostranom planu to je bilo taktiziranje sa predstavnicima saveznickih vlada i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, kao i nekompromitovanim gradanskim politicarima u zemlji. Ovo drugo je sluzilo i prosiren- ju osnove NOP u zemlji. Ism funkciju je imalo i proklamovanje nacionalne ravnoprav- nosti — koja se ticala i nacionalnih manjina — na drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. godine.13 Postavlja se pitanje, koliko je proklamovana ravnopravnost ozbiljno uzimana? Posmatrajuci stvari u retrospektivi, izgleda da u velikom delu jeste — pogotovo kada se ticala prava jugoslovenskih naroda. Tako su Makedonci i Crnogorci priznati kao za- sebne nacionalnosti, a i bosanskohercegovackim muslimanima je ostavljena mogucnost slobodnog optiranja za srpsku, hrvatsku ili nijednu naciju.14 Svoju nedoslednost u resavanju nacionalnog pitanja na nacelima ravnopravnosti jugoslovenski komunisti su ubrzo posle drugog zasedanja AVNOJ-a pokazali u slucaju folksdojcera: vec krajem 1943. ili pocetkom 1944. doneta je odluka da se oni proteraju iz zemlje posle rata.15 Nazalost, nisu nam poznati detalji procesa odlucivanja, odnosno koji faktori su odlucu- juce uticali na politiku prema Nemcima — slovenacki intelektualci, srpski nacionalisti, Mosa Pijade (kako tvrde neki nemacki izvori), itd. Tokom rata Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu je pozivao pripadnike svih narodnosti u borbu protiv okupatora, upozoravajuci da ce posle rata prava uzivati samo oni narodi koji su se toj borbi pridruzili. Istovremeno, pretilo se odmazdom svima koji su okrvavili ruke slovenskom krvlju16 — sto se moglo razumeti samo kao pretnja „nelojalnim” nacionalnim manjinama. Cinjenica je da se u rukovodstvu partizanskog pokreta vec sredinom 1944. razmisljalo o uvodenju Vojne uprave u Vojvodini radi ure11 KasaS, n. d., 68., 72-73. 12 KasaS, n. d., 184-185. 13 Branko Petranovic: Istorija Jugoslavije 1918-1988. II. Narodnooslobodilacki rat i revolucija 1941-1945. Beograd, 1988. str. 284. 14 Srecko M. Dzaja: Die politische Realität des Jugoslawismus (1918-1991). Mit besonderer Berücksichtigung Bosnien-Herzegowinas. München, 2002. str. 75-132, 210-261. 15 BOZO REPE: »Nemei« na Slovenskem po drugi svetovni vojni, u: Dusán Necak (ur.), »Nemci« na Slovenskem 1941-1955. Ljubljana, 1998. str. 147. 16 Slobodna Vojvodina, 10. IV 1944; Isto, 5.VI 1944; Isto, 12. VIII 1944; Lj. Vasilic, PK KPJ za Vojvodinu 1941-1945. godine, Novi Sad, 1971, str. 122., 240-244., 335-336.; J. Popov: Glavni narodnooslobodilacki odbor (GNOO) Vojvodine 1943-1945. godine, Novi Sad, Sremski Karlovci, 1977. str. 6. 56
