Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

разумети, али је говорио врло мало. Од њега смо успели да сазнамо да ту одувек живи, да стран свет није видео никада у животу, a и домаћег ретко и да не зна да је у току Други светски рат. Питали смо га да ли су војске туда пролазиле, али није схватио наше питање. Очигледно је био на срећном беспућу, поштеђеном од цивилизације, јер како би иначе сачувао оволико богатство око себе - стоку, недирнуту природу, слободу и незнање... Овај сусрет у овим крајевима ми је остао као јединствен у животу. Њега сам се доцније у животу доста често сећао. Од интереса је да се исприча и један необичан догађај из времена нашег боравка на Ћитковцу. Наиме, једног изузетно лепог јесењег дана, нас повећа група смо седели на стаблима на рубу једне шуме. Однекуда је наишао један мађарски капетан и ступио с нама у разговор, такође седећи на једном од стабала. Питао нас је одакле смо и шта радимо. Кад смо рекли да смо мункаши и да смо овде ради копања ровова, рекао је — „Па, овде то даље нећете радити... можда тамо много даље, ка западу". Онда се распричао о нашој судбини неповерљивог елемента, питао нас да ли жалимо што се с оружјем у руци не боримо за Мађарску и слично. Ми смо били врло опрезни, јер смо се плашили да нас можда провоцира, па смо избегавали одговор. A онда је он рекао — „Ето видите, ми би у вас имали поверења да није оног вашег Тита што по вашој земљи води партизанске банде. Немци и Хрвати нису успели да га ликвидирају, али Хитлер и Павелић настоје да то постигну. То ће бити за вашу срећу. Онда ћемо и вама дати оружје да се борите против комунизма. Живећете у великој и срећној мађарској отаџбини"... Говорио је још што-шта и све у том стилу. Ми смо као с интересовањем слушали, a знали смо и за Тита и за партизане, али већина нас не много... Међутим, баш у то време се нешто догађало од изузетне важности за Југославију. То, међутим, нисмо знали ни ми, ни наш саговорник, капетан мађарске војске, који се, истини за вољу, врло уљудно понашао, за разлику од многих других мађарских официра који су с војском уопште (и Мађарима) увек разговарали с висине њихове уображености и охолости. Наиме, неколико стотина километара јужније, тих дана је Тито авионом летео с Виса у Крајову, Москву и Вршац и одатле обављао важне државничке послове за будућност Југославије

68 и истовремено руководио операцијама за ослобађање Србије и Београда. Ми о томе, наравно, ништа нисмо знали, али смо осећали и ценили по нашем сталном кретању да се нешто крупно догађа и да није далеко крај нашем релативно удобном и безбедном планинарењу и пландовању по питомим Карпатима. Ипак смо сваким даном све више осећали бескорисност и бесперспективност таквог нашег положаја. Ни савест нам није остајала поштеђена у таквим размишљањима. Осећали смо да би требало да нешто учинимо, али шта и како...? Са толике удаљености од места и догађаја који су нас интересовали али о чему смо врло мало или нимало знали... Посланство југословенских партизана први путје боравило у Москви јуна 1944. године. Тито и његов штаб су тада, 4. јуна, избегли на острво Вис. Тито је 21. септембра са Виса преко Румуније одлетео за Москву — где је са Стаљнном недељу дана водио преговоре. Тада је постало очигледно да ће Тито после победе савезника у Југославији отпочети изградњу система по угледу на стаљинистичкн. Литература: POLONYI PÉTER: Mao, A. SAJTI ENIKŐ: Tito (Budapest), 2000, 266-267.