Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

Присећам се још једног тужног и трагичног сазнања и осећања доживљаваних идући недељама и месецима по Карпатима после одношења Јевреја из Мађарске у логоре смрти. Пролазили смо и боравили у њиховим напуштеним насељима. Ту празнину, пустош и сазнање да се овде до скора живело и надало (баш као и ми што смо се надали и веровали) доживљавали смо као дубоку људску трагедију на њеном извору. Куће и синагоге су биле празне јер је из њих све покрадено (Јевреји су могли да понесу само мало пртљага). Остало је само разбацано разних списа и разне друге хартије — старих новина и сл. Око кућа су били неред и пустош. Све ми је то утолико теже падало што сам се у оваким и сличним кућама и насељима кретао, боравио и разговарао са њиховим становницима -— Јеврејима. A онда се слика из прошлости попуњавала и оним поворкама Јевреја са мало пртљага на леђима, лишенима свих људских права, које су терали и над њима се иживљавала мађарска фашистичка солдатеска

69 и уз то праћених подругљивим осмесима и псовкама несавесних и нехуманих појединаца са стране, на улицама, угловима испред железничких станица који су се ту случајно нашли или се намерно окупљали да се наругају туђем злу. Све је то стварало врло мучну слику и још тежа сазнања. Питао сам се да ли смо могли нешто учинити и ми и ти прогнани Јевреји, да тако не буде... Таквим саосећањима са Јеврејима је допринео и наш властити положај — и ми мункаши смо се осећали прогнанима, интерниранима. Али наше куће, тамо у далекој Бачкој, нису биле празне. Нас је одржавала реалнија нада да ћемо се једног дана ипак тамо наћи са својима. То се и догодило већини од нас. Шта ће бити са Јеврејима, могло се са доста сигурности наслућивати — ништа добро. Ова доживљавања и осећања у напуштеним јеврејским насељима спадају у најшокантније у мом животу. Спомињане асоцијације су ме се дубоко дојмиле. Ту ме је напуштала и изневеравала чак и младост којој захваљујући сам одолевао многим недаћама које су ме у то време сналазиле. После око 14-дневног боравка, негде половином октобра, напустили смо Ћитковац и више се на дуже време нисмо нигде заустављали — све до Асода, испред Будимпеште. Крећући се тако ка западу, кроз Мађарску, из веће или мање даљине смо непрестано слушали канонаду топова с фронта који се приближавао... Пошто је снабдевање и даље било неуредно и од наше стране нерационално трошено, и даље смо морали просити. Једноставно смо уз пут улазили у куће и молили хране, јер смо били гладни. Нико нас није одбијао. Не сећам се у ком месту, једна жена која је страшно грдила Хортија, a хвалила Салашија (то је било у време другог покушаја Хортија да Мађарску извуче из савезништва са хитлеровском Немачком)

7 тек што је припремила себи за ручак испечени кромпир и месо, дала је нама двојици да то поједемо. Идући кроз Мађарску — од Шатороујхеља ка Будимпешти, преко Токаја и Ћенђеша, свуда су нас лепо примали — нарочито старије жене које се по доброти и простосрдачности ништа нису разликовале од наших мама и бака у Војводини. Видети фусноту бр.65. Видети фусноту бр. 57. и 63.