Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

У МУНКАШИМА (Ha принудиом раду мобшисанга Срба из Бачке 1942-1944) Негде у априлу (?) 1942. године сам по позиву приступио регрутацији 1921. годишта. Пошто сам закаснио да стигнем у Стари Бечеј, отишао сам у Србобран. У новембру исте године добио сам позив да се јавим у касарни у Ходмезевашархељу, повећем месту у близини Сегедина. Ту смо се окупили око нас стотину, углавном Срба из Сомбора и Србобрана, али и неколико Буњеваца и Мађара, чији су очеви или браћа били комунисти. Касарна је била добро уређена. Налазила се сасвим близу железничке станице.

47 Дали су нам војничка одела, a цивилна смо послали кући. Рекли су нам да смо војници мађарске армије. Живот у касарни је био строго војнички. Најавили су нам да ћемо добити и пушке. Међутим, након два дана су нам саопштили да смо раднички батаљон (munkás szazad) интендантуре пука, јер се у нас Србе нема поверења

48 пошто се у Бачкој (као и у низу других крајева Југославије), под вођством комуниста водио борба против мађарске државе.

49 Како ће нас даље третирати, у будућности, зависиће од нашег понашања и односа Срба у крају из кога смо дошли, према мађарској држави. Више нам о томе никада нису говорили. Тако смо се уместо у положају војника, нашли у положају људи на принудном раду — мункаши, како смо говорили. Нашом јединицом — радничким батаљоном, командовао је тизедеш Мајлат,

50 који се према нама врло осорно понашао — викао, псовао, био врло незадовољан нашим невојничким држањем, газио нам наше намештене кревете, иживљавао се на разне начине. Међутим, временом је омекшао, нарочито од јануара-фебруара 1943. године, после изгубљене битке Немаца код Стаљинграда.

51 Храну смо имали релативно добру — као сва војска под оружјем у касарни. Гладни нисмо били. Могли смо примати и пакете и одлазити на дан-два-три кућама, на одсуство. Од војничке обуке смо имали само егзецирање (без оружја), учили да поздрављамо и да певамо војничке песме.

52 хш Имали смо и плату — као сва војска под оружјем. Добијали смо дозволе за одлазак у град и по њему се кретали слободно. Да не бисмо недељом пре подне били у касарни, радо смо сви одлазили у православну цркву која је постојала у граду. 4 То се временски поклапа за мобилизацијом 2. мађарске армије. 47 Касариа поред железничке станице Ходмезевашархељ-непкерт (Hódmezővásárhely-Népkert) и данас постоји. У касарни је био лоциран 3. батаљон 9. сегединског пука. 48 Положај Срба који су раније позвани на оружану службу није промењен. 49 Видети фусноту бр. 27. 50 Према усменом исказу аутора реч је о десетару Шандору Мајлату (Majlát Sándor). 5

^ Битка је окончана 2. фебруара 1943. " Према ауторовим речима ради се о песми са почетним стихом: „Vékony héja, vékony héja van a piros almának ..." („Танку кору, танку кору има црвенајабука...").