Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

Убрзо смо сазнали да је командир нашег радничког батаљона поручник Лукач,

53 али којег смо виђали само приликом примања плате и одлазака на рапорт због разних молби или жалби, одобравања за одлазак кућама на одсуство, или у сличним приликама. Он је добро говорио српски, па је и с нама незванично најчешће тако говорио, уместо мађарски. Био је врло фин и коректан и интелигентан човек сушта супротност каплару Мајлату. Боље смо живели него војска под оружјем јер је она имала врло тешку и ригорозну обуку под командом врло осорних и уображених официра, од којих су неки радо и надмено истицали да су племићи. Они су сисали крв војницима својим терором над њима. Понекад су и код нас навраћали да се иживљавају, али обично на кратко. С војском под оружјем смо одлазили и на вишедневне вежбе — маневре, али ми само као посматрачи. На томе нам је војска под оружјем веома завидила. Нисмо се могли пожалити на те обичне војнике — мађарске момке, који су према нама били и добри људи и добри другари. Ретко се који од њих понашао шовинистички — тврдио да нам је судбина запечаћена, неизвесна, сумњива итд. Били смо увек релативно добро обучени, имали добар смештај у касарни, лекарску негу и надзор по потреби. Били смо чисти, обријани, огланцани, ошишани... И захтевало се од нас да такви будемо. Овај вашархељски период који је трајао од новембра 1942. до јуна 1943. године, био би прави опоравак, да нисмо живели у касарни. Многи од нас су код својих кућа живели у лошијим условима — исхране и стандарда уопште. Имали смо, додуше, статус интернираних, али у релативно добрим условима и свакако специфичним. Осећали смо се Србима и Југословенима, окупиранима и интерниранима, али смо се сви чврсто надали да ће томе доћи крај. У новембру и децембру 1942. похађали смо курс мађарског у једној основној школи у граду, где смо одлазили у строју. Са још петорицом Срба мункаша, од јануара до марта 1943. сваки дан смо одлазили у град Kiegészítő raktár (допунски магазин који смо одржавали у реду и слагали материјал, одећу и другу војну опрему). Шеф магазина алхаднађ, човек шездесетих година, био је врло добар човек — обраћао нам се са фиом — фиук (сине). У штабу овог магазина, на другом месту у граду, обављали смо и ноћно дежурство. У јуну 1943. године раздвојили су нас прекомандовањем на разне стране. Ја сам са још око 25-орицом прекомандован у Сегедин, у возарски пук, где је било много штала и коња. Под надзором (командом) опет једног каплара, по националности Словака, становали смо у граду — у једној школи. Спавали смо на слами, на поду. Могућност одржавања личне хигијене била је прилично лоша, али било је лето, па се некако и то питање повољно решавало. Били смо срећни што нисмо живели у касарни. У касарну смо одлазили свако јутро у пет сати, доручковали, Према сазнањима аутора поручник Шандор Лукач (Lukács Sándor) је био брат славне мађарске глумице Маргите Лукач.