Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

ниста. Није била реткост да неки националистички расположени Мађари у Новом Саду и у Бачкој, у трамвају, аутобусу, возу, на улици или на неком другом месту кажу Србима да треба да говоре мађарски јер мађарски хлеб једу. Било је и других шовинистичких испада. У надлештвима (судови, полиција, школа и др.) су сва српска имена која су се могла превести на мађарски замењена мађарским именима (чак личне карте, затим разна друга документа). Међутим, један не мали број Мађара у Бачкој се сасвим коректно односио према Србима, не мали број и пријатељски и саосећао са њима због окупације и изјашњавао се против ње.

36 Ти Мађари су неретко тешили и помагали прогоњене српске породице да истрају, да ће и тим тешким временима доћи крај, итд. Што се од Бачке више удаљавало на север, у Мађарску, шовинизма је било све мање, a Будимпешта је у свему била врло толерантна — интернационално и космополитски настројена (наравно да је изузетака и тамо било). Био је то град који је све примао под своје окриље, баш као и престонице свих других земаља. Многи руководиоци и активисти КПЈ из Војводине, прогоњени су налазили сигурно склониште у Будимпешти; такође и Јевреји... Вредно је регистровати и разлике у начину живота и односа између Срба и Мађара у Новом Саду. Наиме, упркос релативно добрих и сношљивих односа и контактирања међу њима — суседских, пословно радних и других, биле су видљиве и поделе и разлике у понашању проистеклих вероватно из разлика у схватању измењене стварности — већина Мађара су се осећали национално ослобођенима и у својој земљи, a Срби су се осећали окупиранима. И поред раније споменутог њиховог укључивања у текући живот у измењеним приликама, они, тј. већина њих, патриотски настројена, већ 1941. године су се повукли у неке своје животне и територијалне оквире, a 1942, свакако због рације, принудног исељавања Срба у Србију, прогона Јевреја и др. Они су живели у својим деловима града — Салајци, Подбари, Роткварији, Насељу, Клиси, у Темеринској улици су формирали свој корзо (вечерње шеталиште), a купали су се на обали Дунава у источним деловима града — код Рајине шуме, Кланице и на језерима и барама северно од Подбаре, долазили у град на биоскопске представе, али не и на друге приредбе (позоришне, оперске и варијетске приредбе). Створили су свет за себе који је сав био у ишчекивању промена стања насталог окупацијом. Број Срба који су одлазили у своје цркве — Саборну, Успенску, Алмашку и Николајевску, приметно се повећао, нарочито о празницима. Много је младих Срба посећивало цркве. Ова српска средина у Новом Саду је осуђивала све ванпословне и ванпривредне контакте Срба са Мађарима и Немцима. Нарочито је била немилосрдна према српским девојкама — женама које су успостављале присне и интимне везе с мађарским официрима и сличним категоријама људи у граду, несрпске националности. Те везе су третиране у тој средини као национална издаја. Када би се ових српских девојака дочепали ноћу, ошишали би их, за казну. Према усменом објашњењу аутора мемоара, били су незадовољни кашњењем аграрне рефор^ ме, желели су добити земљу.