Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

казна: суђено им је после рата као ратним злочинцима — сви су повешани и пострељани.

31 С рацијом је био повезан и споменути представник Бачке у Горњем дому владика Иринеј, који је у божићној беседи (1942)

32 у Саборној цркви у Новом Саду оспоравао гласове о предстојећем страдању Срба и о намери мађарске владе да у мункаше мобилише Србе старијих годишта како не би отишли у партизане. Кад су се гласови обистинили, владика је плакатима позвао српски народ да буде миран и не реагује на догађаје. Рацију и мобилизацију у мункаше је такође прећутао и споменути представник бачких Срба у Доњем дому, Милан Л. Поповић. Обојицу је после рата стигла казна — владика је осуђен на интернацију у свом владичанском двору, a Милан Л. Поповић је стрељан због сарадње с окупатором. Рацију сам и лично преживео у Новом Саду. Она три дана трајања рације — 19, 20, 21. јануар 1942. године био сам у свом стану (изнајмљеној соби) у центру града.

33 Другог дана рације око подне у двориште су ушле две патроле - једна војничка и једна жандармеријска. У моју собу су ушли војници. Вођа патроле је био војник који је знао српски. Разговарали смо. Он је прегледао књиге које сам имао на столу, између осталих и Черчилове Мемоаре из првог светског рата, затим слике глумица и глумаца којима су били излепљени зидови моје собе. Питао ме је да ли сам студент историје. Ја сам му рекао да се надам да ћу то бити кад престане рат. Пожелео ми је да остварим намеру, рекао да је све у реду и да је Мађар родом из Вел. Бечкерека. Растали смо се уз поздрав. На моју велику срећу, ова патрола је излазила из моје собе у тренутку када је жандармеријска хтела да уђе, али им је мој Спаситељ рекао да не треба јер је све у реду. Тако сам срећно преживео најтежи тренутак у овој рацији. Првог дана рације, не знајући о чему се заправо ради (и опасност која је претила) изашао сам на улицу и упутио се код једног свог колеге у Саве Вуковића улицу, да с њим разменим књиге (према ранијем договору). Кад сам стигао до Владичанског двора, тамо се шећкао један мађарски официр. Питао ме је куда идем, па када је сазнао да не идем у свој стан, рекао ми је да се што пре губим кући и врхом својих чизама ми добро захватио задњицу. Наравно да сам се изгубио — што се каже — главом без обзира и констатовао да сам добро прошао. У Мађарској јс већ јануара 1942. покренуто питање званичне истраге поводом догађаја и суђења одговорним лицима. Оптужени пред војним судом имали су право да се бране са слободе, пошто се није претпостављало да би се официри одпучили на бекство. Међугам, јануара 1944. године генерал-потпуковник Фереиц Фекетехалми-Цејднер, генерал Јожеф Граши (Grassy József) и пуковник Ласло Деак (Deák László) су побегли у Немачку. Њих и жандармеријског капетана Мартона Зелдија (Zöldi Márton) после рата осудили су у Мађарској на смрт, али су извршили њихову екстрадицију Југославији, где им је поново суђено и где је извршена смртна казна над њима. Нажалост, ова судбина није задесила само одговорне, већ и Ференца Сомбатхељија, који је зауставио крваву рацију. 32 Православни Божићје 7. јануара. Мађарске јединице су опколиле и затвориле Нови Сад 20. јануара, a смакнућа су трајала до 23. јануара.