Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

„БИО CAM НАЈЛЕПШИ ХОРТИЈЕВ ВОЈНИК..." УВОД СЕЋАЊИМА МИЛЕНКА ПАЛИЋА

вођена путем преговора, са немачком и италијанском арбитражом, тако да је новембра 1938. године на основу Прве бечке одлуке Мађарској враћен јужни појас Фелвидека (део Словачке) са 84 постотним мађарским становништвом: 11.927 км

2 са 1.060.000 становника. Повраћај поткарпатске области у пролеће 1939. године изведен је већ уз војну окупацију, са немачком подршком. Том приликом у оквире мађарске државе враћено је 12.000 квадратних километара са 700.000 становника од којих су можда само 10% били Мађари. Због те чињенице, Пал Телеки је поменутој области хтео обезбедити аутономију широког круга, али, нажалост, свој план није успео спровести. Августа 1940. године на основу Друге бечке арбитраже Мађарској су припојени Северни Ердељ и Секељфелд („секељска земља") укупне површине 43.000 км

2 са 2,5 милиона становника, од којих је било више од милион Румуна. Истовремено, у Јужном Ердељу, на румунским територијама, остало је 400.000 Мађара. Иако питање Ердеља није сматрано решеним, очи јавности су после ових догађаја уперене на Делвидек. Од суседних држава, према којима је Мађарска имала територијалних претензија, однос јавности је раније био најповољнији према Југославији. На то упућује и једна Хортијева примедба из 1935: „...од пријатеља је теже захтевати повраћај територија него од супарника".

3 Дипломата Елемер Ујпетери (Újpétery Elemér) је са несумњивим симпатијама говорио „Карактер Рашића [југословенски амбасадор, примедба Ј. П.] готово да се може називати мађарским. Волео је све што је лепо и добро. Био је ведар отворен човек,... једва да се разликовао од припадника мађарског горњег средњег слоја. Румунски амбасадор Боси (Bossy) је био уздржанији. Већ је његова појава одавала да презире просечне мађарске политичаре. Његове живе, проницљиве очи, минимализирани покрети као и мршав и сувоњав стас, у односу на пуначког Рашића, само су још више истицали разлику међу њима."

4 Нема сумње да су многи били присталице неговања пријатељских односа са Југославијом, мотовисани жељом за одржавањем веза са великим силама ван региона, али и због евентуалног стварања једне државне заједнице која би се протезала у правцу север-југ и представљала противтежу немачко-руској доминацији. Стваралац југословенско-мађарског споразума о вечитом пријатељству (12. децембар 1941), премијер Пал Телеки је, међутим, узалудно покушавао избећи ратни конфликт. Иако је Југославија 25. марта 1941. приступила Тројном пакту, два дана касније је противнемачким војним пучем влада Цветковића замењена владом генерала Душана Симовића. Услед ове промене напад од стране Немачке, којаје имала интересе на Балкану, представљао је само питање времена и чинило се да је учешће Мађарске неизбежно. Телекију је било јасно да ће у таквим околностиам Мађарска доћи у ратно стање са Енглеском, што је свакако желео избећи. Уколико би Мађарска одбила учешће у рату уследила би њена 2 Подаци на основу књиге: ROMSICS IGNÁC: Magyarország története a XX. században (Историја Мађарске y 20жку), Budapest, 1999. 244-245. У даљем тексту: Ромшич. Náray Antal visszaemlékezése (Сећања Антала Hapauja). Budapest, 1988. 43. ÚJPÉTERY ELEMÉR: Végállomás Lisszabon. Hét év a magyar külügy szolgálatában (Последња cmaница Лисабон. Седам годинау служби мађарске спољне политике). Budapest, 1987. 130-131.