Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

„БИО CAM НАЈЛЕПШИ ХОРТИЈЕВ ВОЈНИК..." УВОД СЕЋАЊИМА МИЛЕНКА ПАЛИЋА

„БИО САМ НАЈЛЕПШИ ХОРТИЈЕВ ВОЈНИК...' УВОД СЕЋАЊИМА МИЛЕНКА ПАЛИЋА Господин Миленко Палић ми је маја 2001. године предао своја сећања са надом да ће се наћи могућност њихових публиковања у Мађарској. Разговарали смо помоћу преводиоца, али је овај универзитетски професор историје у пензији, парафразирајући стихове једне песме рекао, шаљиво, на мађарском: „Ја сам био најлепши Хортијев војник." Преживео је улазак мађарске војске у Бачку и новосадску рацију, а касније је као припадник народности регрутован у ненаоружану радну чету Мађарског краљевског домобранства. У Мађарској је обишао више постаја, да би на крајукада је пао у руско заробљеништво, провео пола године у привременом заробљеничком логору у Фокшанима (Румунија), одакле је јула 1945. доспео кући. Како лепи тако и трагични догађаји представљали су значајан период његове младости и аутор је и после пола века сматрао да их мора поделити са другима. У својим сећањима овековечио је период од априла 1941. до свог ослобођења из руског заробљеништва. Његови мемоари представљају јединствен извор, јер у Мађарској још није објављен рад који би из сличне перспективе посматрао реинтеграцију Делвидека (Јужни крајеви" историјске Мађарске) и догађаје који су потом следили. Миленко Палић је рођен 6. новембра 1921. године у Бачком Градишту (Југославија) у великој, сиромашној, староседелачкој српској породици. Од 1931. године живи у Новом Саду где је доживео и повраћај јужних крајева мађарској држави. Од новембра 1942. служио је војску у Ходмезевашархељу, од јуна до октобра 1943. у Сегедину, а до јуна 1944. у Тјачеву. После тога уследило је полугодишње крстарење по земљи, која је у међувремену постала бојно поље — прво су боравили два месеца у Мункачеву, а касније су упућени до Асода и назад на исток. На крају се са неколицином другова из радне чете одлучио да дочека напредујуће руске трупе и да им се предају. На основу текста се јасно види да су се бојали да би и они могли доживети судбину Јевреја. Надали су се да их — као ненаоружане „мункаше" — неће третирати као ратне заробљенике, већ као савезнике, и да ће евентуално моћи ратовати на њиховој страни против Немаца или да ће бити пуштени кућама. То се, међутим, догодило тек јула 1945, после полугодишњег заробљеништва. Палић је после рата живео у Новом Саду, где је на Филозофском факултету 1960. године стекао диплому професора историје, а 1972. године и докторирао. У почетку је радио у архиву, а од 1977. на Филозофском факултету где се бавио истраживачким радом и држао предавања. Објавио је десет књига, више десетина студија и бројне чланке. Предмет његових истраживања представља међународни и југословенски раднички покрет и историја Новог Сада. Члан је Матице српске, најстаријег и најеминентнијег српског културног удружења од 1970.