Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

„БИО CAM НАЈЛЕПШИ ХОРТИЈЕВ ВОЈНИК..." УВОД СЕЋАЊИМА МИЛЕНКА ПАЛИЋА

године. Члан је и Удружења архивиста и Друштва историчара Војводине. Од пензионисања објавио је две књиге: Србиу Мађарској до 1918, и Преко континената и океана (путопис). Свако сећање је субјективно и пристрасно, a такав је и рад Миленка Палића. Међутим, управо је то главна карактеристика мемоарске литературе: при опису једног историјског периода или догађаја свесно ставља у први план визуру појединца и свесно се усредсређује на анализу његових могућности и улоге у датом периоду односно догађају. Друга карактеристика сећања је могућност грешке, пошто на ауторе утиче много чинилаца када призивају своја сећања. Чињеница да су били очевици догађаја, не значи нужно и то да се тачно сећају догађаја. Наравно, то и није основа вредности сећања као историјских извора, већ стварању заокруженије историјске слике доприносе управо личном нотом и атмосфером доживљеног. Сензацију изазивају обично мемоари истакнутих судеоника историјских догађаја, али су интересантне и личности које су на одређен начин преживљавале или на својој кожи осетиле историјске догађаје и нису припадале кругу особа које су доносиле највише политичке или војне одлуке. Аутор сећања је био савременик који је осећао промене, који је трпео последице политичких одлука, али није имао прилике да на њих утиче. Изворна вредност мемоара се сматра дискутабилном и стога што не настају синхроно са историјским збивањима о којима говоре — попут дневника — али и с обзиром да њихови аутори пишу већином из публицистичких побуда. Када се ради о личностима које су играле одређујућу улогу, обично се сматра да покушавају објаснити, оправдати своје поступке и смањити своју одговорност у збивањима одговарајућег периода. Утицаја има и време протекло од описаних догађаја — сећања временом бледе. Сазнања стечена у каснијем периоду могу такође модификовати просуђивање, дојам о прошлости и могу се уградити међу сећања на проживљене догађаје. Управо из ових разлога веома је важно упоређивање тврдњи саопштених у мемоарима са подацима других историјских извора и стручном литературом, али је веома корисна и компарација са исказима савременика. У конкретном случају смо у прилици да упоредимо сећања Миленка Палића — припадника српске мањине — на реинтеграцију Делвидека, са сећањима мађарских аутора који су учествовали у поменутим догађајима a и са архивским подацима. Миленко Палић је имао тежак задатак, jepje аутор са „двоструком улогом": с једне стране је мемоариста који описује своја сећања из младости, a с друге, историчар који се бави изучавањем историје двадесетог века. Доминантну црту његових мемоара, међутим, представља атмосфера доживљаја, a не стручног приступа. Аутор избегава да сећања обогати каснијим сазнањима, само у неколико случајева упућује на догађаје после Другог светског рата. Већину догађаја успео је овековечити на начин како је то један младић могао видети, омогућивши нам да сазнамо шта је он тада осећао и запазио од догађаја чији је био посматрач и учесник. На моје питање је одговорио да се није служио никаквим белешкама, да су његова сеђања остала веома оштра. Описани догађаји делују снагом реалности, животни су и после више деценија сачувана је њихова атмосфера и аутор је способан да то пренесе на читаоца. Само формулације мемоара понегде, одају да је Палић исто-