Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

У Нађкати смо остали само два-три дана, a онда су нас сељачким колима пребацили у веће суседно место Јасберењ. Овде смо почели да живимо у условима заробљеничког логора. Најпре су нам одузели све вредније ствари — сатове, прстење, новчанике и новац, пенкале и слично, али и писма, штампу, чак и фотографије. Ретко ко је од нас успео да сакрије фотографије својих драгих код куће. Ту смо затекли већ неколико заробљених војника Мађара, a током наредних неколико дана ту су се сакупиле стотине заробљених мађарских војника и Срба мункаша. Смештени смо у неколико зграда са заједничким двориштем. Били смо и под стражом. Смештај и исхрана били су лоши. Спавали смо на поду и на слами (срећа је што смо имали своје покриваче, ћебад), a хранили се на казану. Просторије нису биле загреване. Пошто нам се услови живота нису неколико дана поправљали, a одбијали су и да нас на тражење укључе у јединице Црвене армије и пошаљу на фронт, ми Југословени смо почели да се љутимо и да негодујемо, јер нисмо очекивали да ми код Руса можемо живети и у оваквим условима. Питали смо се — зар смо се зато предали? Зашто нас изједначују са осталим заробљеницима? Зашто нам не обезбеде боље услове кад је то овде могуће? Када су нам негде у децембру саопштили да је тога дана Стаљинов рођендан, ја сам гласно протестовао да је то срамота да ми Југословени Стаљинов рођендан дочекујемо у овако лошим условима, као да смо непријатељи, a не савезници и братски народ итд! Неко од наших, паметнији од мене, захтевао је да ћутим јер се можемо наћи и у горим условима. Послушао сам. Око месец дана проведених у импровизованом привременом заробљеничком логору у Јасберењу протекли су у знаку наше потпуне одсечености од света и догађаја. Нисмо знали ни шта се у Југославији збива, што нас је нарочито љутило. Оцењивали смо да се са нама поступа као са најгорим непријатељем, a не као са припадницима савезничког народа. Хигијенски услови живота у Јазберењу су били очајни. Нисмо се ниједном окупали, a ни за умивање није било доста воде, једва за прање руку пре јела. Због лоших услова живота у логору, међутим, све мање смо негодовали гласно. Ћутали смо и све то подносили као неправду. Неки од нас су почели и да мењају став према Совјетском Савезу и о њему говорили с непријатељских позиција. То, додуше, није променило наша дотадашња повољна мишљења о СССР као о земљи цивилизације и благостања, с обзиром на комунистички поредак у њему (нисмо га звали социјалистичком него комунистичком земљом), jepje међу нама било и мишљења да за сада само неће да нас разликују од Мађара и Немаца. Без сумње, у нашој жељи да се што пре одвојимо од фашиста, прикључимо Русима и одемо на фронт, нисмо били ни довољно објективни и схватали да иако смо Југословени и принудни радници, ипак заробљеници из састава фашистичких војних формација, па да су нас Руси тако и третирали и нису могли преко ноћи променити такав став и однос према нама, до чега је ипак дошло, али тек неколико месеци доцније. Догађаји неколико дана по напуштању логора у Јасберењу нису ми остали у најбољем (прецизном) сећању. Не сећам се конкретног тренутка напуштања Јас-