Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

берења и даљег кретања наредних дана, да ли возом или пешице, или после напуштања да ли и на један и на други начин — наизменично? Сигуран сам, међутим, да смо прилично дуго ишли и пешице — у строју и, наравно, уз пратњу одреда наоружаних стражара и у истој групи — у више стотина метара дугој колони са заробљеницима Мађарима и Немцима. То пешачење је трајало више дана (?) и било врло тешко —- без довољно хране и скоро без воде. Ја сам пио воду и из барица покрај пута иако су то стражари забрањивали, a и старији међу нама су нас од Tora одвраћали. Тих дана је чак и киша падала (снега није било) што нам је још више загорчавало живот. Добро се сећам једног сусрета на путу наше заробљеничке колоне са колоном руске војске. Долазећи нам у сусрет и мимоилазећи нас посматрали су нас и добацивали да смо фашисти и да нас све треба побити. Са једног моторног возила је један руски војник пак потегао и пиштољ. Да не пуца, спречили су га два друга руска војника, али уз његово велико опирање и негодовање. Успут смо пролазили поред организованих раскрсница са саобраћајем (Рускиња војник) и поред импровизованих аеродрома. То пешачење у заробљеничкој колони, тих децембарских дана 1944. године, пало нам је веома тешко, мени толико да сам прижељкивао да се оно прекине макар и на најгори начин — макар и да нас све побију... Дубоко сам био увређен и љут на Русе што су нас овако третирали — нарочито што су нас изједначавали са Мађарима и Немцима. Све сам се више уверавао да тону све наше наде да ће нас уврстити у јединице Црвене армије и омогућити нам да се боримо против фашиста на фронту. После ових тешких пешачења у најтежим условима, најзад смо се нашли у возу, али у такође веома тешким условима — у марвеним вагонима, на поду без простирки и стално заборављени. Не сећам се, међутим, у ком смо се месту укрцали у воз, али је то сигурно било на територији Мађарске. Једино провиривањем кроз оскудни прозорчић вагона утврдили смо кад смо и да смо напустили територију Мађарске и прешли на територију Румуније. Храну смо добијали у вагонима — мало куваног и лошег поврћа и мало такође лошег хлеба. Не сећам се, међутим, како смо решавали проблем вршења мале и велике нужде. То по мом сећању нисмо обављали у вагонима, али се не сећам ни излазака из вагона на територији Румуније. Ово несносно путовање из Мађарске у Румунију и преко њене територије трајало је неколико дана и ноћи. Било је дугих стајања и чекања. У самим станицама се нисмо задржавали. Запазили смо да смо прошли кроз железничку станицу румунског града Арада, као и кроз подручје Синаја у Карпатима са врло лепо уређеним теренима под зимзеленом шумом, са лепим зградама, путевима, цветним стазама и алејама (неко се од нас сетио да је то летњи дворац румунске краљевске породице и династије).

76 Ту смо први гтут у току нашег пешачења кроз Мађарску и вожње кроз Румунију видели мало снега. Прошли смо поред још неколико Овде постоји извесна противречност, јер кроз област су пропутовали у децембру, што значи да сенице и цветне баште тада нису могли видети.