Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

У РУСКОМ ЗАРОБЉЕНИШТВУ 1944-1945. Пешачење преко башта и њива источно од Асода трајало је око 15 минута. Све време нас је пратила пуцњава. Ми смо се трзали и кривили главе на супротну страну од оне с које се чула ггуцњава. Руски војник који нас је водио у штаб рекао нам је да идемо слободно и не кривимо главе јер то ништа не вреди, пошто су то тзв. дум-дум меци, па кад их чујемо, онда је опасност по нас већ прошла; од њих се не вреди склањати јер убијају, погађају циљ пре него што се чују. Ми смо идући кроз ту критичну зону пуцњаве имали само срећу што нас није погодио ни један дум-дум метак. Штаб је, дакле, био подаље од села. По свој прилици је био смештен у властелинском дворцу, јер је зграда била велика, на спрат, имала торањ и улаз испод стубова итд. У зграду нисмо ни улазили, јер је испред ње био официр Црвене армије који није личио на типичног Руса — био је црномањаст, висок, стасит... Војник који нас је довео рекао му је (без става мирно и рапортног тона) да нас је нашао у селу, да смо Југословени (Југославцов) на принудном раду код Мађара (Венгра) и да смо желели да нас заробе. Официр нас је гледао и с нама двојицом изменио неколико реченица. Прво је мени рекао — „Как чорниј ти малађец!",

74 a затим нас питао за име, одакле смо, колико година имамо, шта смо ту радили. Питао је на руском, a ми одговарали на српском језику. Сасвим добро смо се разумели. Ми смо искористили његову лежерност показану у сусрету и разговору с нама и изразили своју жељу и наду да ће нас одмах уврстити у своје јединице и упутити на фронт да се боримо против фашиста. Он је одговорио да за то има времена и ако буде потребно нећемо бити заборављени и поново се обраћајући свом војнику, по имену (Андрјуши?), рекао да нас одведе у село и показао руком источно од нас, што није значило Асод, одакле смо дошли, него у неко друго село. Нас је поздравио са „здравствијће маладци, до свиданија!"

73 Село у које нас је Андрјуша довео било је Нађката. Сместио нас је у једну кућу у којој је било домаћих (Мађара) и неколико Руса. Нас двојица смо били једини заробљеници. Нико нас није чувао. Око подне су домаћини с Русима после ракијања заклали свињу, па смо већ пред вече сви јели печена меса и џигерице и чорбу с месом. Било је и вина. Увече смо у топлој соби још дуго причали. Руси су причали о свом селу, животу, ратовању. Нас су питали да ли знамо где је Совјетски Савез, ко је Стаљин, против кога и с ким у савезу ратују итд. Руси су доста пили и чудили се што и нас двојица нисмо могли. Тако је протекао 19. новембар 1944. године, први дан нашег (нас двојице Југословена) заробљеништва код Руса. Отприлике: „Како си црн момче!" - што се односило на боју косе аутора. „Здраво момци, довиђења!"