Milenko Palić: Visszaemlékezés a világháború éveire 1941-1945 - Dél-Alföldi évszázadok 19. (Szeged, 2003)

СЕЋАЊЕ HA ГОДИНЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ PATA (1941-1945)

нас се сетио и других околности — a пролазак последњих немачких и мађарских војних јединица које „чешљају терен" и стрељају све који се нису на време повукли. Ако нас открију, на стрељање можемо да рачунамо као на нешто сасвим сигурно. Најзад, можемо бити и потказани од наших домаћина, који су нам, додуше, пружили гостопримство, али ко зна какве су им задње мисли. Наш опстанак и решеност да се предамо Русима нису, дакле, били искључиво у нашим рукама. Постојала је реална опасност да покушај заостајања ради предаје Русима платимо главом. Неко је од нас још додао: — A Руси? Како ће нас они третирати? Можда и као шпијуне? Хоће ли нам веровати да смо Срби само зато што говоримо српски? Хоће ли нам веровати да смо хтели да им се предамо? Опасности су, дакле, биле вишеструке и реалне. Али, докле ићи са фашистима? Осуђивали смо Јевреје, бар оне млађе које су могле ноге сигурно носити, што нису одлазили у илегалство (били су код куће и познавали терен) и што су дозвољавали фашистима да чине с њима шта хоће,

73 a ми, ево, то исто чинимо — дозвољавамо да нас гоне као стоку испред себе у повлачењу на запад. Није ли боље сада одмах, кад већ постоје услови, прекинути са овом дилемом која је сазревала и већ једном окончати ову комедију повлачења на запад, које је такође пуно опасности (бомбардовање и др.), a чинило нам се и без перспективе. Истини за вољу, у том размишљању и колебању смо запазили да је све мирно и тихо. Од домаћина смо сазнали да је у току протекле ноћи прошла можда и последња мађарска и немачка војска, a с њима и доста наших и да Руси само што нису ту. Сада више није било другог избора него остати и чекати даљи развој догађаја. Наше херојство се, дакле, састојало само у томе што смо ипак остали и чекали. Прошли су још дан и ноћ страховите пуцњаве. На махове као да су муње севале. Преживљавали смо боравак на територији која је прелазила из једних у друге руке. Мени се то догађало већ други пут у животу — први пут оне априлске ноћи 1941, када је мађарска војска улазила у Нови Сад. Другог дана ујутру нам је наш домаћин саопштио да је кроз место прошло још нешто мало мађарских и немачких војника и све претресало — претраживало. Били су и у његовој кући, али су им он и његова жена рекли да у кући нема више никога осим њих двоје. Војници су вероватно журили па нису баш све претресали, па ни у штали у којој смо нас двојица били заједно са једном кравом и коњем. Тако смо констатовали да је опасност од мађарске и немачке војске ваљда прошла. Требало је преживети још неколико неизвесних сати. Уз громку пуцњаву, вероватно топова, али која је сада већ прелазила такорећи изнад наших глава и гађала западно од места, чула су се дозивања на руском језику. Наш домаћин нам је рекао да можемо изаћи јер су Руси у селу и претресају куће. Кад смо изашли из штале (из ње нисмо излазили два дана и две ноћи; домаћин нам је доносио нешто 3 Ради се о типичној примедби, мада је аутор пре са симпатијама писао о судбини Јевреја, у овом случају ни он није узео у обзир да су Јевреји од 1938. постепено лишавани својих права власништва и слободе. После оваквог вишегодишњег процеса је уследила депортација. Поврх тога бројни мушкарци су до тог времена обавезани на радну службу — те су породице биле обезглагљене, остајале су без ослонца.