Püspöki körlevelek 1889 (Szombathely, 1890)
12 Ali vindar hasnoviti nauk si moremo iz ovoga razialénya zéti. íz toga vei i vei se vidi,jeli z mérőm neprétely jur po zniienyu svic koga Vládány-». ali nimali drugi čily před sobům, da naimre zatare plemeni tost papinstva, i veru ker.s'. z-korenom zkerií. Ravno tako pokaie se, jeli nas iloviianski uzrok pelya, da pravicu apóst. Stolice najzad potribujemo, ali vei naše apoštolské iasti slobošcina, papinsko Veliianstvo i právo dobro samoga talianskoga naroda. Na zadnye iz ovih pripetény lahko se spozna, kuliko su vridna na što su došla vsa ona vnoga i veliká obeianya, ka nam dati u poietku nisu šténtali. Ár poštovanye i preštimanye, ka iz perva — kot velu — rimskomu Papi izkazati stili jesu následovala je oiivestna kriviinost i ugovaranye ; z-med kih najveie, i před vsimi ocitno zlaménye je stup, postavlyeni onomu z Boga zablyenomu i razuzdanomu iloviku na diku. Onobi rado viditi, da óv város, od koga řekli su, da vsagdar rimskoga Pape slavno i sigurno prebivališée ostati oie, neka bude glava novoga poganstva, kádi skoro na boi cast zvišenoj paměti nespametno i nesramno pošténye se daje. Sudite ada sada sami Postovani Brati ! Kakovu slobošcinu ali preštimanye su Nam ostavili va obveršavanyu Nase apošt. iasti — Od straha i pogibelyi još i Naša oseba (persona) mi zasigurana; ár nemer vsaki zna, na sto sezdruiu, i sto nakanu ovi zaverieni lyudi; vsaki vidi. da oni u prilicnom vrimenu u broju i prevzetnosti se od dnéva do dnéva povékšavaju, ter tverdo si naiper zimlyu ne pocinuti tak dugo, doklyen svoje dělo ne dokonyaju. I ako u ovóm hipeu, kad se potuiimo, nyé zostavlya cékanye dobitka u tóm. da zloiésto svoje nakanenye z-silum i oruijém van ne izpelyaju, nigdor záto sigurno reiti nemore, da ednoi, kad vrime priiiino bude, i ovo zloiinstvo ne doprinesu; najvei zato ar srno u nyihovoj oblasti, oni Nas pak od toga tuiu, da suproti Itálii neprételyski cutimo — Ništar manye i od toga se imamo bojati, da na vse zlo gotovih i nepoboinih lyudih strast nece se dat uvik potišati i zdriati, ako iz nenada zburkano vrime nastane ali zbóg orsarkoga zbluda, ali zbóg tiskanya dojduiega boja. lz ovoga svitlo se vidi, u kakovóm stališu nahadja se Glava Crikve, Pastir i Uiitely katoliianov. Ové tuime strahovitosti i vnóge skrbi bi Nas strošile u našoj skluienoj starosti, da dušu Našu nebi batrilo i móc dalo ono tverdo uffanye, da Jezus Kr. namestniku svojemu pomoc boiu ne skrati, ter spoznanye Naše časti, kó nas svéto upomina na ztim skrbnije vladanye Crikve, síim vec se nyoj nadraiu kriverstva i vihari od samoga pakla razdraieni. Vse uffanye Naše ada u Bóga postavimo, za koga se vojujemo, uffajuci se na] vec u obrambu z-moine Divíce, i keršcenikov pomocnice, ku z poboinim sercem prosimo, takajše u prošnye apoštolskih poglavárov Sv Petra i Paula, pod kih obrambum óv posténya vridni varos vsagdar u miru veselil seje. Kotgod pak Vi, posténya vridni Brati boleznost vašu i molitve vaše z-nami skupa K-Bógu stalno salyete, ki je zobderiitely i branitely svoje Crikve, tako naj manye dvojimo, da ovó isto budu činili stalno i naši pošténya vridni brati, Itálie biskupi i ztim vekšum skrblyivostjum budu za svoje verne skrb nosili zbóg nestalnoga i pogibelnoga vrimena. — Osebujno zato neka se skrbu — Upominamo nye — da nyim nazvistu i nyé razsvitu, kako hudobno nakanenye imaju neprételyi vere i domovině. Govor je naimre od a najvišega i najpravijega dobra, od vere katolicanske, neprétely ono tersenye ima, da talianski národ odverne i odkine od oné vere. kojoj vsu svoju slávu i stalno sricu zahvaliti ima ; ali katolicanski muii, vidéc ovu pogibely, — nemarno spati nesmu, nego mocni biti moraju u valovanyu vere, u vere branenyu neprestrašeni, serceni i pripravni — ako bi potribno bilo — podnesti vsakoverstne suprotivcine. Vsa ova upominanya před ősim naliiu rimske stanovnike, ár viditi je, da nyihova vera je od dneva do dnéva vekšoj i vekšoj pogibelyi podveriana. Zato neka oni ztim stalnii ostanu, šcim vec spoznaju, da je nyé Bóg z
